Naučnici su otkrili nove tehnike koje otrovne zmije koriste prilikom napada na svoj plen, zahvaljujući seriji brzih snimaka. Ova istraživanja su objavljena 23. oktobra u časopisu Journal of Experimental Biology. Koristeći kamere velike brzine, tim istraživača je uspeo da zabeleži trenutke kada zmije napadaju, a snimci su obuhvatili različite vrste zmija i njihov način napada.
Od pedesetih godina 20. veka, naučnici su pokušavali da zabeleže trenutke kada zmije jure svoj plen, ali su prethodne kamere bile previše spore da bi uhvatile sve detalje, s obzirom na to da napadi traju samo desetinu sekunde. Novije terenske snimke su često bile ograničene niskom rezolucijom i slabim osvetljenjem. Kako bi prevazišli ove izazove, istraživači su posetili centar „Venomworld“ u Parizu, gde se redovno prikuplja otrov od zmija i škorpiona. Tamo su izradili lažni plen od medicinskog gela koji podseća na mišićno tkivo i postavili ga pred 36 vrsta zmija, snimajući sve sa višestrukim kamerama velike brzine.
Koautorka studije, biolog Silke Kleuren, podelila je svoje iskustvo iz laboratorije, priznajući da se nekoliko puta uplašila tokom snimanja. Istraživači su analizirali više od 100 snimaka napada 36 različitih vrsta zmija i otkrili obrasce u njihovim pokretima. Većina poskoka, na primer, ugrizla bi plen u roku od 0,1 sekunde, što je brže nego što većina sisara može da reaguje. To znači da plen gotovo nikada ne bi imao priliku da pobegne. Neke vrste iz porodice elapida, kao što su australijski obični mrkač i južnoafrička koralna zmija, takođe su bile izuzetno brze, dok su druge stizale do plena tek nakon 0,3 sekunde.
Različite porodice zmija koristile su različite tehnike za ubrizgavanje otrova. Poskoci su napadali brzo dok su se smotali u spiralu, ali su ponekad promašivali idealan ugao ugriza. U takvim slučajevima, izvukli bi zub iz plena i ponovo ga zaboli pod boljim uglom pre nego što ubrizgaju otrov. Elapidi su koristili lukavije strategije – prikradali su se plenu da bi smanjili razdaljinu potrebnu za napad, a zatim bi lagano olabavili vilice i nekoliko puta zagrizli, verovatno kako bi produžili protok otrova u telo plena.
Istraživači su takođe posmatrali dve vrste iz porodice kolubrida, mangrovske zmije i Toxicodryas pulverulenta. Ove zmije imaju otrovne zube u zadnjem delu gornje vilice. Kada je T. pulverulenta ugrizla lažni plen, povlačila je zube napred-nazad, ostavljajući polukružne rane, što joj najverovatnije omogućava da ubrizga što više otrova.
Ovo istraživanje ne samo da pruža uvid u tehnike koje otrovne zmije koriste prilikom napada, već i otvara vrata za buduća istraživanja o tome kako veličina plena može uticati na način na koji zmije napadaju. Istraživači planiraju da nastave sa ispitivanjima, kako bi dodatno razumeli kompleksnost ponašanja ovih fascinantnih stvorenja.
Ova nova saznanja mogu imati značajne implikacije za razumevanje evolucije zmija i njihovih strategija preživljavanja u prirodi. Proučavanje njihovih tehnika napada može pomoći u razvoju boljih metoda za upravljanje ljudskim – zmijskim sukobima, kao i u medicinskim istraživanjima vezanim za otrove zmija. Naučnici se nadaju da će ova istraživanja doprineti boljem razumevanju biologije zmija i njihovih interakcija sa okruženjem.
