BEOGRAD – Glumac Milorad Damjanović istakao je da je podilaženje beogradskoj čaršiji dovelo do sistematskog urušavanja pozorišta, naglašavajući da će predstava „Više od igre“ osvetliti srpski mentalitet. Damjanović, koji se već godinama zalaže za vraćanje poezije u javni život, smatra da trenutna pozorišna scena nije u skladu sa njegovim idejama o umetnosti.
U razgovoru za Tanjug, Damjanović je izrazio zabrinutost zbog pravca u kojem se pozorište kreće u Srbiji. On smatra da se u savremenom pozorištu glumci sve više pretvaraju u „šrafove“ unutar rediteljskog koncepta, čime im se oduzima mogućnost da doprinesu vlastitim idejama i umetničkom izrazu. „Pozorište u Evropi i kod nas se svodi na rediteljski koncept. Reditelj ima u glavi šta hoće, izabere glumce, ili uprava pozorišta, i ti dođeš na scenu i radiš nešto što je reditelj postavio kao svoju ideju“, rekao je Damjanović.
Ovaj trend, prema njegovim rečima, smanjuje umetničku slobodu glumaca i stvara homogenizovanu pozorišnu produkciju koja ne odražava raznolikost i bogatstvo ljudskog iskustva. Damjanović veruje da bi pozorište trebalo da bude mesto gde umetnici mogu slobodno da izraze svoje misli i osećanja, a ne da budu samo izvršioci tuđih ideja.
Damjanović se takođe osvrnuo na značaj predstave „Više od igre“, koju smatra važnom za razumevanje srpskog mentaliteta. Ova predstava, kako je objasnio, istražuje složenost ljudskih odnosa i društvenih normi koje oblikuju naše ponašanje. On veruje da će ova produkcija izazvati dijalog i refleksiju kod publike, što je, prema njegovom mišljenju, ključno za razvoj svesti o sopstvenom identitetu i kulturi.
Pored kritike savremenog pozorišta, Damjanović se takođe osvrnuo na mesto poezije u društvu. On smatra da je poezija često zapostavljena i da se ne ceni onako kako bi trebalo. „Poezija je jezik duše, ona ima moć da pokrene emocije i razmišljanja, a u savremenom društvu često je marginalizovana“, izjavio je Damjanović.
U njegovoj viziji, poezija bi trebala da se vrati u javni život, da postane deo svakodnevne komunikacije i umetničkog izražavanja. On se zalaže za organizovanje više događaja i manifestacija koje bi promovisale poeziju i omogućile ljudima da se povežu s njenom lepotom i dubljim značenjem.
Damjanović takođe naglašava važnost obrazovanja u umetnosti, smatrajući da bi mladi umetnici trebalo da budu ohrabreni da istražuju svoje sopstvene glasove i stilove. On veruje da je ključno stvoriti okruženje u kojem će mladi umetnici moći da se razvijaju i napreduju, bez pritisaka da se prilagođavaju komercijalnim očekivanjima.
U zaključku, Milorad Damjanović poziva sve zainteresovane da se uključe u diskusiju o stanju pozorišta i umetnosti u Srbiji. Veruje da je kolektivna svest o ovim pitanjima ključna za promenu i unapređenje kulturne scene. Njegova posvećenost vraćanju poezije i autentičnih umetničkih izraza u javni prostor ukazuje na važnost umetnosti kao sredstva za izražavanje identiteta i kulture.
Damjanović će nastaviti da se bori za svoja uverenja, nadajući se da će njegov rad i ideje inspirisati druge da se usprotive homogenizaciji umetničkog izražavanja i potraže dublje značenje u svom radu.
