Milan Knežević, poslanik iz Crne Gore, nedavno je izneo oštru kritiku prema vladi i budžetskoj podršci Zeti. On je istakao da Zeta ne treba milostinju i da se Crna Gora odrekla ovog regiona, što je očigledno iz budžetskih sredstava koja su im dodeljena. Knežević je naglasio da će tražiti pomoć od Srbije, konkretno od predsednika Aleksandra Vučića, kako bi obezbedio 1.200.000 evra za završetak glavne ulice u Zeti. Prema njegovim rečima, Zeta je zanemarena od strane vlasti, a on ne želi da zavisi od onih koji su u vladi i koji, prema njegovim rečima, opredeljuju sredstva samo za sopstvene gradove.
Knežević je takođe naglasio da se ne planira da glasa za budžet zbog načina na koji se prema Zeti ophodi. On je ukazao na moguće intervencije policije, govoreći o odgovorima Lazara Šćepanovića, što dodatno naglašava napetost u vezi s ovom temom. Knežević je rekao da će se odazvati pozivu na razgovor, ali je takođe izrazio spremnost da bude uhapšen zajedno sa građanima Zete, ukoliko to bude potrebno. On se prisetio svog hapšenja iz 2019. godine i ukazao na to da se reforme sprovode na račun građana Zete.
Iako je Knežević kritikovao budžet, rekao je da će njegovi kolege iz DNP-a ipak glasati za njega, kako bi osigurali da nijedna sirotinja na severu ne ostane bez projekata. Njegov stav je da budžet ne sme biti diskriminatorski i da je potrebno raditi na poboljšanju uslova za sve građane, posebno za one iz Zete.
Kneževićeva izjava došla je u vreme kada su tenzije između vlasti i određenih regionalnih grupa na visokom nivou. On je otvoreno govorio o svojim osećanjima prema trenutnom stanju u Zeti i naglasio da je potrebna veća podrška od strane centralne vlade. Njegov apel na Srbiju kao „najbližu braću“ može se shvatiti kao pokušaj da se skrene pažnja na problem sa kojim se Zeta suočava, ali i kao signal da lokalna zajednica oseća da su njihovi interesi zanemareni.
U ovom kontekstu, Knežević je takođe pozvao na dijalog i saradnju između različitih nivoa vlasti, naglašavajući da je jedini način da se rešavaju problemi kroz otvorene razgovore i dogovore. On je ukazao da su građani Zete umorni od ignorisanja i da žele da se njihovi problemi čuju i rešavaju. Ovaj emocionalni apel može se tumačiti kao poziv na akciju, ne samo za vlasti, već i za širu zajednicu da se uključi i pomogne u razvoju Zete.
Sve u svemu, Kneževićev stav i njegovi zahtevi ukazuju na duboke podele i frustracije unutar Crne Gore, posebno kada su u pitanju regionalni interesi. Njegova borba za Zetu može se smatrati simbolom šireg pokreta za pravdu i ravnotežu u društvu, gde se traži da se svi delovi zemlje jednako tretiraju i da se obezbede resursi potrebni za razvoj. U budućnosti, važno je da se ova pitanja nastave razmatrati i da se pronađu rešenja koja će zadovoljiti sve strane, kako bi se izbegle daljnje tenzije i konflikti. Kneževićev govor je poziv na akciju i ukazuje na potrebu za jačanjem lokalne samouprave i boljim povezivanjem sa nacionalnim institucijama.
