DUBOKO ispod šumskog tla, na mestima gde se ukrštaju vlaga, stara stabla i specifičan sastav zemljišta, krije se jedan od najvrednijih prirodnih resursa Srbije, tartuf. Ova jedinstvena gljiva, cenjena u gastronomiji širom sveta, postala je predmet potrage iskusnih tartufara, ali i sve većeg interesovanja domaćih i stranih tržišta.
Iako postoji više stotina vrsta, samo desetak tartufa je jestivo, a oni najkvalitetniji – beli i crni – formiraju se u strogo određenim uslovima. Rastu pod zemljom, najčešće uz korenje hrasta, topole i leske, i zato ih je gotovo nemoguće veštački uzgajati. Njihov intenzivan miris prirodno privlači svinje, dok su psi obučeni specijalno za potragu na terenu. Upravo ta retkost i specifična aroma, koja brzo ispari nakon vađenja, čine tartuf jednim od najskupljih gastronomskih delikatesa.
Iako se evropske zemlje poput Italije i Hrvatske decenijama brendiraju kao prepoznatljive regije tartufa, Srbija tiho gradi reputaciju skrivenog lidera. Šume oko reka Jasenice, Karaša, Bosuta, Lugova, područje Deliblatske peščare, Obedske bare, ali i planine poput Rudnika, Kosmaja, Fruške gore i Oplenca, obiluju idealnim staništima. Tartufari tvrde da su domaći tartufi posebnog kvaliteta – intenzivnog mirisa i ukusa koji se često upoređuje sa najcenjenijim evropskim primercima. Sezona zimskog belog tartufa upravo je u punom jeku, a berači svakodnevno obilaze teren u potrazi za primercima koji na tržištu mogu dostići i do 5.000 evra po kilogramu.
Domaći sakupljači godinama razvijaju prodajne kanale, pa značajan deo roda završava u Istri i na čuvenim italijanskim pijacama tartufa. Pored svežih gljiva, sve više proizvođača bavi se preradom – od pašteta i ulja do smrznutih tartufa, što otvara dodatne izvore prihoda. Država takođe uviđa potencijal: tartufi spadaju među proizvode sa najvećom ekonomskom vrednošću po kvadratnom metru, što ih svrstava u jednu od najperspektivnijih nišnih grana poljoprivrede.
Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, koji je stupio na snagu 2024. godine, otvorio je vrata srpskim tartufima ka ogromnom azijskom tržištu. Ipak, stručnjaci upozoravaju da Kina već prednjači u proizvodnji gljiva, pa bi fokus trebalo da ostane na evropskim i američkim kupcima koji traže kvalitet, autentičnost i provereno poreklo.
Put do premium brenda zahteva profesionalizaciju. Stručnjaci ističu nekoliko ključnih koraka: sertifikacija kvaliteta i jasno označavanje porekla, stroga kontrola higijene i otkupnih lanaca, ulaganje u marketing i brendiranje „srpskog tartufa“, razvoj plantaža sa mikoriziranim sadnicama, koje omogućavaju stabilniji i održiviji prinos. Plantažni uzgoj već daje rezultate u svetu, a stručnjaci veruju da bi Srbija, uz pravilna ulaganja, u narednih deset godina mogla postati jedan od prepoznatljivih izvoznika tartufa.
Cene tartufa variraju – crni tartuf slabijeg kvaliteta prodaje se za 50 do 100 evra po kilogramu, dok se beli, najređi i najcenjeniji, kreće od 800 do 2.000 evra. Vrhunski primerci, retki i savršeno formirani, dostižu i do 5.000 evra po kilogramu, što ovu gljivu čini jednim od najprofitabilnijih prirodnih resursa regiona.
Srbija se tako postepeno pozicionira kao neotkrivena sila u svetu tartufa. Ako iskoristi trenutni momentum – uz pametne strateške odluke, standardizaciju i snažan marketing – „srpski tartuf“ mogao bi uskoro postati brend koji će se ceniti širom sveta, baš kao što se danas vrednuju njegovi istarski ili italijanski rođaci.
