Autor Branko Anđić, pisac, prevodilac i novinar, u razgovoru za Tanjug iznosi svoje stavove o porodici, ljudskoj svesti i prevodilačkom radu. On smatra da je porodica osnovna ćelija društva, ali istovremeno duboko disfunkcionalna. U svojoj novoj knjizi „Da si dobra i Bog bi te imao“, Anđić koristi hiperbolu i ironiju kako bi prikazao porodične vrednosti.
Anđić naglašava da porodica sadrži „paralelne svetove“ ispred i iza zatvorenih vrata, koristeći stereotipe kako bi otkrio njenu dvoličnost. On pominje kako su deca često prikazana kao najveće bogatstvo, ali ukazuje na to da su sukobi i rivalstvo prisutni, iako se to možda ne prikazuje u javnosti. On se osvrće na filmski serijal „Fast and Furious“, gde se radnja vrti oko sukoba, ali se na kraju sve vraća porodici, što smatra kontradiktornim.
U razgovoru o ljudskoj svesti, Anđić ističe da ljudi često precenjuju svoju pronicljivost. „Mi ne znamo ni onog drugog, ni samog sebe. Verujemo da su objektivne stvari zapravo duboko subjektivne,“ objašnjava on. Osvrće se na veru kao na fikciju koju ljudi doživljavaju kao istinu.
Kao neko ko je godinama radio kao dopisnik u Južnoj Americi, Anđić deli svoja zapažanja o Argentini i Brazilu, posebno Buenos Ajresu, koji ga podsećaju na Beograd. On primećuje da ljudi u ovim gradovima često govore o svojim životima na način koji prikazuje optimizam, čak i kada su suočeni sa teškoćama. Na primer, njegov prijatelj koji je izgubio posao, umesto da kaže da je nezaposlen, kaže da je „između dva projekta“, što je način da se zadrži pozitivna perspektiva.
Anđić takođe ističe bogatstvo kreativnosti u južnoameričkim zemljama, sa snažnom književnom i arhitektonskom scenom. On naglašava važnost humora kao indikatora društvenog duha, primećujući da Argentinci lako prepoznaju ironiju, dok su Čileanci precizni, ali često bez smisla za šalu.
Govoreći o svom iskustvu u književnom prevođenju, Anđić naglašava značaj kreativnosti u tom procesu. Prevodilac treba da prenese ideje, a ne samo reči. On se ponosi svojim prevodom knjige „Buntovnice sa razlogom“, koju je radio u saradnji sa Ksenijom Bilbijom, i ističe da je birao izazovne naslove poput „Tri tužna tigra“ i „Bestidne noćnice“.
Anđić, iako poznavalac latinoameričke književnosti, ističe da su njegovi uzori zapravo severnoamerički autori poput Rejmonda Karvera i Džona Čivera. On ocenjuje da knjiga može izgubiti ili dobiti na kvalitetu u prevodu, zavisno od veština prevodioca.
Kada govori o poslednjoj knjizi Marija Vargasa Ljose, „Burna vremena“, Anđić izražava zadovoljstvo dinamičnošću teksta, ali smatra da bi dobar prevodilac mogao da obavi urednički posao i eliminiše suvišne reči. Kao primer lošeg prevoda, on navodi roman „Kratki čudesni život Oskara Vaoa“ Džuna Dijasa, čiji je prvi prevod bio tako loš da je otežao razumevanje autora.
Anđić naglašava da knjiga postaje izuzetna ne zbog teme, već zbog kombinacije kreativnosti, izraza i stila koji čitaoca mogu pokrenuti. Dobra knjiga treba da izazove emocije i asocijacije kod čitaoca, a ne da bude samo pismena i ispravna.
Na kraju, Anđić najavljuje nove projekte, uključujući zbirku priča Samante Šveblin, čija prva priča će biti objavljena u novosadskom časopisu „Nova misao“. On se nada da će cela zbirka biti prevedena čim se steknu autorska prava. Ova izjava pokazuje Anđićevu posvećenost književnom radu i njegovu želju da doprinese širenju latinskoameričke književnosti na srpskom jeziku.
