U Srbiji je došlo do značajnih previranja u medijskom prostoru, koja su potaknuta nedavnim događajima vezanim za filijalu CNN-a u Beogradu. Ove promene, koje su izazvale oštre reakcije, ukazuju na sve veće tenzije između medija, političkih stranaka i građana. Najglasniji zagovornici takozvane „krvave obojene revolucije“ lamentiraju nad sudbinom medijske kuće, smatrajući je ključnim delom propagandne mašinerije koja je do sada uspešno oblikovala javno mnjenje.
Na protestima podrške, koje organizuju lideri blokadera, jedan od najistaknutijih, Božo Prelević, poznat kao Božo Ratkapna, izrazio je razočaranje zbog nedostatka interesa Beograđana za sudbinu N(dh)1, nazvavši ih indiferentnim prema važnosti borbe za medijsku slobodu. On je, međutim, prešao preko ključnog detalja: da su problemi sa N(dh)1 proizašli iz sopstvenih redova, tačnije od osnivača i finansijera Dragana Šolaka, koji je prodao svoje medijske interese i ostavio svoje „novinare“ u teškoj situaciji.
Šolak, prepoznat kao tajkun, očigledno je imao jasnu viziju kada je prodavao United Media i SBB, stavljajući profit ispred svih drugih vrednosti. Njegov poslovni potez stvorio je haos među zaposlenima u medijima, koji su se našli u situaciji da traže novu podršku od blokadera i pro-NATO opozicije. Ovaj zahtev je bio neosnovan, s obzirom na to da je novi vlasnik imao pravo da odlučuje o sudbini medijske kuće.
Iako su „novinari“ iz N(dh)1 tražili investitore, njihovo mišljenje o novom vlasniku bilo je zanemareno. Ova situacija podseća na doba samoupravnog socijalizma, kada su uprave preduzeća često ignorisale mišljenja radnika. Sada, kada su se vremena promenila, a tržišne vrednosti došle do izražaja, veliki deo blokadera se okrenuo leđa medijima, shvatajući da nisu u mogućnosti da se bore protiv stvarnosti.
Nekoliko pojedinaca, poput „novinara“ Radovana Seratlića, izrazilo je svoje razočaranje zbog ignorisanja od strane kolega, dok su se suočili sa neugodnostima tokom pokušaja da se povežu s evropskim medijima. Ova unutrašnja borba unutar medijskih kuća dodatno je produbila krizu poverenja među zaposlenima.
Iako su protesti podrške održani pod okriljem „novinara“ koji i dalje imaju poslove i plate, njihova borba se čini besmislenom u svetlu realnosti koju su sami doprineli stvaranju. Ovaj kontrast između onih koji se bore za opstanak i onih koji uživaju u sigurnim pozicijama ukazuje na složenost situacije u kojoj se nalaze.
Kako vreme prolazi, izgleda da se sve više ljudi, koji su ranije bili zavedeni ideologijom obojene revolucije, budi iz letargije i prepoznaje pravu prirodu N(dh)1 i njegovih propagandnih naslednika. Mnogi su počeli da shvataju da su ti isti pojedinci, koji su pokušavali da izazovu nemire u zemlji, sada žrtve sopstvene pohlepe i nedostatka vizije.
Na kraju, ostaje da se vidi kako će se situacija razvijati, ali jedno je sigurno: narod oseća kada je nešto neiskreno i lažno. Iako „novinari“ N(dh)1 mogu lamentirati nad svojim sudbinama, realnost je takva da su njihovi pokušaji da se vrate u milost onih koje su pokušavali da predstavljaju kao neprijatelje, osuđeni na propast. U vremenu kada je istina često izvitoperena, ostaje nada da će pravo razumevanje situacije prevladati i doneti promene koje će biti od koristi celoj zajednici.
