Istraživači su nedavno napravili značajan korak u lociranju prirodnog vodonika, ključnog elementa za prelazak na čistu energiju. U okviru novog naučnog pregleda objavljenog u časopisu „Nature Reviews Earth and Environment“, istaknuti su geološki uslovi koji podstiču nastanak i akumulaciju ovog resursa. Ova otkrića bi mogla značajno ubrzati energetsku tranziciju, obzirom na to da se rezerve vodonika mogu naći u velikim količinama širom sveta.
Prema rečima Krisa Balentina, profesora geokemije sa Univerziteta Oksford, ključ je u otkrivanju gde se vodonik oslobađa, kako se akumulira i čuva. Njihova istraživanja sugerišu da je Zemljina kora tokom poslednje milijarde godina proizvela dovoljno vodonika da zadovolji trenutne svetske energetske potrebe za narednih 170.000 godina. Međutim, ostaje neizvesno koliko od ovih resursa može biti praktično i ekonomski izvodljivo za korišćenje.
Balentin naglašava da brojne kompanije, uključujući „Breakthrough Energy“ Bila Gejtsa i naftne gigante kao što su „BP“ i „Rio Tinto“, aktivno proučavaju specifične uslove za proizvodnju i akumulaciju vodonika. Da bi se formirale prirodne rezerve vodonika, potrebna su tri osnovna elementa: izvor vodonika, stene koje mogu da ga skladište i prirodne barijere koje ga zadržavaju pod zemljom. Vodonik može nastati kroz različite prirodne procese, a najjednostavniji uključuje hemijsku reakciju razlaganja vode na vodonik i kiseonik.
Jedna od potencijalno zanimljivih lokacija za istraživanje nalazi se u Kanzasu, gde se nalazi srednjokontinentalni rased star oko milijardu godina. Ove stene, bogate bazaltima, mogu reagovati sa vodom i stvoriti vodonik. Istraživanja su u toku, a naučnici veruju da tektonski pritisak i visoka temperatura u dubinama Zemljine kore mogu pomoći u oslobađanju vodonika koji migrira ka površini, formirajući korisna ležišta.
Studija takođe ukazuje na različita geološka okruženja pogodna za istraživanje, uključujući ona stara do četiri milijarde godina. Na primer, u 2024. godini otkriveno je veliko ležište vodonika u ofiolitskom kompleksu u Albaniji, koji su nekada bili deo okeanskog dna.
U skladu sa tim, uslovi navedeni u pregledu predstavljaju osnovu za dalja istraživanja vodonika. Kompanije mogu razvijati strategije kako bi identifikovale mesta gde vodonik može da se zadrži, ali i gde postoji rizik od njegovog nestanka. Kako objašnjava koautorka studije, mikroorganizmi u zemljištu rado se hrane vodonikom, pa mesta sa velikim brojem mikroba nisu idealna za formiranje značajnih ležišta.
Vodonik se smatra ključnim sirovinskim gasom u proizvodnji metanola i amonijaka, koji su sastojci mnogih đubriva. Takođe, sve više se posmatra kao čista alternativa za pogon vozila i elektrana. Nažalost, većina danas proizvedenog vodonika dolazi iz fosilnih goriva, što dovodi do velike emisije ugljen-dioksida.
Nasuprot tome, prirodni vodonik iz Zemljine kore ima gotovo nepostojeći ugljenični otisak, što ga čini potencijalno revolucionarnim izvorom čiste energije. Balentin zaključuje da Zemlja proizvodi ogromne količine vodonika, a sada je pitanje kako pronaći i iskoristiti te resurse.
Ova istraživanja su od suštinskog značaja za budućnost energetske tranzicije. Razumevanje geoloških uslova i prirodnih procesa koji omogućavaju formiranje vodonika može značajno doprineti razvoju održivih energetskih rešenja koja će smanjiti zavisnost od fosilnih goriva i pomoći u borbi protiv klimatskih promena. U tom smislu, rad istraživača otvara vrata za nova saznanja i mogućnosti u oblasti obnovljivih izvora energije, istovremeno pružajući nadu za održivu budućnost.
