Sve je sinoć mirisalo na istoriju, a i na biber-sprej. Pred Vilu Gorica odigrala se prava mala epopeja, veličanstveni protest neokomita koji su, sa suzama u očima i biber sprejom u nosu, ustali u odbranu časti Trinaestojulske nagrade. Ova scena bila je obeležena naoružanjem mobilnim telefonima, parolama i nepomirljivim stavovima, dok su se demonstranti borili kao lavovi… do prvog oblaka biber spreja.
Na prvim linijama fronta bili su, između ostalih, reditelj Danilo Marunović, poslanik Nikola Zirojević, bivši glavni arhitekta režima Bato Radulović, i dekan Fakulteta za kulturu i komunikaciju Aleksandar Radoman. Ova ekipa, koja je bila simbol otpora, nije izdržala pritisak biber spreja koji je, kako se čini, uspeo da ih rasplače brže nego što su se nadali.
Marunović je s pravom ukazao na to da je nagrada dodeljena na osnovu većine glasova, što je smatrao sramotnim. Njegova izjava ukazuje na duboku frustraciju i osećanje da bi, prema njegovom mišljenju, on trebao imati kvorum u donošenju odluka, što se može tumačiti kao izraz samosvesti koja se ne uklapa u demokratske principe.
Dekan Radoman je završio u Urgentnom centru, što je postalo značajno jer je to prvi zabeležen slučaj akutne netolerancije na biber-sprej kod visokoškolskog radnika. Ova situacija može poslužiti kao važna lekcija za buduće događaje.
Neokomita imaju nultu toleranciju na suzavac i biber sprej, ali se može pretpostaviti da bi, uz malo više iskustva, mogli razviti imunitet na ova sredstva. U tom smislu, mogli bi postati slični prosečnom Srbinu iz Crne Gore, koji se ne trese ni na jače povode. Ipak, primećeno je da su u pitanju i fizičke slabosti, jer je uočeno značajno zaostajanje u sprintu do policijskog kordona, kao i nedostatak izdržljivosti prilikom skandiranja.
Ako žele ozbiljno da se bave „uličnom borbom za crnogorske vrednosti“, potrebno je raditi na fizičkoj kondiciji. Preporučuje se malo trčanja, istezanja i obavezna obuka na Ćemovskom polju, gde su mnogi od njih nekada odlazili na zakazane fer tuče, bez prijavljivanja događaja organima reda. Da su sinoć imali više snage, možda bi čak uspeli da dođu do same Vile Gorica, ali su ostali simbolično zaglavljeni u šiblju beogradskih ulica, prisećajući se dana kada je bilo dovoljno naručiti tekst u Đuranovićevoj „Pobjedi“ da se promeni istorija.
Na kraju, moramo im odati priznanje. Mnogi od njih će zauvek nositi ožiljke od sinoćnje večeri, kako na duši, tako i na društvenim mrežama. Kao posmatrači, nastavićemo da pratimo njihove podvige, nadajući se da će jednog dana steći imunitet i na realnost koja ih okružuje.
S obzirom na sve, može se reći da su biber sprej i suzavac postali simboli otpora, ali i slabosti. Na kraju, možemo im poželjeti sreću. Ne posustajte, heroji. Biber danas, suzavac sutra, sve će to biti samo korak bliže metafizičkoj nezavisnosti koju nijedna nagrada ne može oduzeti.
