Psihijatar Aleksandar Misojčić naglasio je u intervjuu za Tanjug da je borba za moć jedan od glavnih uzroka razvoda u savremenim vezama. Prema njegovim rečima, ljubav često nije pravedna i iskustvo poraza može biti dragoceno. Misojčić smatra da je moralna odgovornost ključna u ovim vremenima, kada se materijalizam i kriza duhovnosti sve više osećaju.
U svojoj knjizi „Sve ono što jesmo“, Misojčić analizira različite aspekte identiteta, porodičnih obrazaca, emocionalnih odnosa i unutrašnjih borbi savremenog čoveka. On ističe da je važno da deca budu obaveštena o stvarnosti, ali s biranim rečnikom. „Decu ne treba potceniti i treba im reći istinu“, poručuje on.
Misojčić naglašava da svakome treba težiti autentičnosti i slobodi, uz spremnost da donosi lične odluke, čak i ako to nije popraćeno aplauzom okruženja. „Treba nekad biti hrabar jer sloboda je privilegija. Ona se ne daje. Mora se uzeti“, dodaje on.
Psihijatar ukazuje na to da društvene mreže stvaraju utisak o većem broju narcisa, ali da je možda reč o okruženju koje ih nagrađuje. „Ko je veća žrtva, ko ne obraća pažnju na potrebe drugog… To je proces prelaska porodice iz patrijarhata ka savremenoj porodici“, smatra Misojčić, objašnjavajući kako su se uloge pomešale i kako ljudi često ne prepoznaju pravi put.
On ističe da ljubav podrazumeva davanje i da se merjenje ko je više dao može smatrati najavom kraja veze. „Ako dobro znaš da objasniš što nekog voliš, onda treba razmisliti da li je to prava stvar“, dodaje Misojčić, naglašavajući da prava ljubav uključuje prihvatanje nesavršenosti voljene osobe.
Misojčić ukazuje na to da je strah od ostavljanja i odbacivanja jedan od najjačih strahova, što može dovesti do toga da se ljudi plaše ljubavi. Ostajanje u vezi samo zbog dece može dovesti do „usamljenosti u dvoje“, što je jedan od najtežih oblika usamljenosti. Ljudi često ostaju vezani za sigurne partnere, a to može uključivati i one koji su emocionalno nedostupni.
Prema njegovim rečima, sigurni partneri pružaju osećaj bezbednosti, ali ta sigurnost može biti zasnovana na strahu od odbacivanja. „Ljubav je malo komplikovanija nego što se na prvi pogled čini i zato i jeste vredna“, zaključuje Misojčić.
Pored toga, on naglašava da je iskustvo grešaka dragoceno i da je važno kako se pojedinac postavlja prema svojim greškama. Kroz integraciju pogrešnih izbora, ljudi napreduju. „Kroz greške se raste, to se ne treba plašiti“, dodaje.
Misojčić takođe ukazuje na to da deca koja odrastaju pored savršenih roditelja mogu imati problema s prihvatanjem svojih grešaka u budućnosti. „Strah nas upozorava, ali važno je da li on upravlja nama ili ga mi kontrolišemo“, smatra on.
U kontekstu savremenih porodica, Misojčić ističe da pritisak na mlade žene postaje veći, kao i da i dalje postoje predrasude u tumačenju porodice i rodnih razlika. Savremene veze često se oslanjaju na sigurnost i seksualnost, što se može smatrati idealnom ljubavlju, ali on naglašava da dubina veze i povezanost često nedostaju.
„Treba hrabro govoriti o problemima i odustati od iluzije savršenosti“, poručuje Misojčić, naglašavajući da nije potrebno da budemo najbolji u svakoj situaciji. „Biti dobar čovek“ je nedefinisan pojam, a lepši su pojmovi kao što su čestitost, hrabrost ili sloboda.
