U novoj studiji, tim geologa i biologa sa Univerziteta u Koloradu uspeo je da „oživi“ drevne mikroorganizme koji su proveli u ledu čak do 40.000 godina. Ova studija istražuje kako funkcioniše permafrost, sloj smrznute zemlje koji pokriva gotovo četvrtinu severne hemisfere. U ovom zaleđenom „grobnici“ vekovima su ostajali zarobljeni ostaci biljaka, životinja i bezbroj mikroorganizama, sve dok ih naučnici nisu „probudili“.
Ispostavilo se da uzorci permafrosta ne ožive odmah nakon odmrzavanja. Potrebno je nekoliko meseci kako bi počeli da stvaraju čitave kolonije mikroba. Tristan Karo, glavni autor studije, naglašava da to nisu mrtvi uzorci; oni i dalje mogu da žive, razgrađuju organsku materiju i oslobađaju ugljen-dioksid. Rezultati studije objavljeni su u časopisu JGR Biogeosciences u septembru.
Ova studija ima dalekosežne posledice ne samo za Arktik, već i za celu planetu, kako napominje koautor istraživanja Sebastijan Kopf. Permafrost se ubrzano topi usled klimatskih promena, a naučnici strahuju da bi to moglo pokrenuti začarani krug. Kako se slojevi otapaju, mikrobi postaju aktivni, razgrađuju organsku materiju i oslobađaju gasove staklene bašte koji dodatno ubrzavaju zagrevanje planete. Kroz ovu studiju, naučnici žele da shvate kako će topljenje permafrosta uticati na ekologiju i brzinu klimatskih promena.
Kako bi došli do odgovora, istraživači su otišli u jedinstveno mesto – Tunel permafrosta u centralnoj Aljasci, koji se prostire više od 100 metara ispod smrznutog tla. Prema Karoovim rečima, prvi utisak prilikom ulaska u tunel je miris sličan ustajalom podrumu, što ukazuje na prisustvo mikroorganizama. Tim je iz zida tunela uzeo uzorke starosti od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada godina, koje su potom zalili vodom i inkubirali na temperaturama od 4 do 12 stepeni Celzijusa, simulirajući uslove letnjeg odmrzavanja tla.
U prvim mesecima, kolonije su rasle vrlo sporo, s obzirom na to da se obnovila tek jedna u 100.000 ćelija dnevno. Međutim, nakon šest meseci, situacija se drastično promenila, jer su neke kolonije stvorile „biofilm“, lepljive strukture vidljive golim okom. Karo naglašava da ovi mikrobi verovatno ne mogu da zaraze ljude, ali je važno napomenuti da se nisu budili mnogo brže ni na višim temperaturama, što ukazuje da može proći više meseci pre nego što počnu da oslobađaju gasove staklene bašte nakon toplog perioda.
Karo dodaje da je važno razumeti da klimatske promene ne utiču samo na lokalne mikroorganizme, već i na globalni ekosistem. Iako se može desiti da se tokom leta u Aljasci dogodi jedan vreo dan, mnogo je važnije to što se leti produžavaju, a toplota prodire u jesen i proleće, što može značajno uticati na aktivnost mikroba.
Još uvek postoji mnogo otvorenih pitanja, kao što su razlike u ponašanju mikroba u različitim regionima sveta. Karo ističe da postoji mnogo permafrosta širom sveta, u Aljasci, Sibiru i drugim severnim oblastima, te je ovo istraživanje obuhvatilo samo mali deo tog sloja.
Ova studija predstavlja značajan korak napred u razumevanju kako drevni mikroorganizmi mogu uticati na savremene klimatske promene i kako njihovo aktiviranje može doprineti daljem zagrevanju planete. Naučnici će nastaviti da istražuju permafrost i njegove posledice, kako bi bolje razumeli ovaj složeni sistem i njegov uticaj na globalnu klimu.
