Na Cetinju i dalje postoje ljudi koji se suočavaju sa teškim nasleđem bratoubilaštva iz Drugog svetskog rata. O jednoj od najtragičnijih epizoda, koja se dogodila 13. i 14. novembra 1944. godine, i dalje se šapuće. U tom periodu, pripadnici Desete partizanske crnogorske udarne brigade, pod komandom Nikole Banovića, izvršili su egzekuciju 28 uglednih građana ovog kraja, koje su smatrali ideološkim protivnicima.
Istoričar Predrag Vukić prvi je podigao glas o ovom zločinu, istražujući i dokumentujući događaje koji su ostali u senci. On ističe da su značajne ličnosti iz vojno-političkog aparata Crne Gore dugo izbegavale da se izjasne o ovoj egzekuciji. Jedini izuzetak bio je general-pukovnik i narodni heroj Blažo Janković, koji je javno govorio o tome, nazivajući izvršioce „đacima ponavljačima“. Pogubljeni građani nisu bili aktivni političari, niti su se bavili ratnim zločinima.
U noći 13. novembra, prema prethodno pripremljenom spisku, uhapšeno je 14 građana, a streljani su dan kasnije u Humcima, blizu Novog groblja na Cetinju. Ratni vojni sud na Cetinju objavio je plakat sa imenima streljanih, optužujući ih za „saradnju sa okupatorom“. Međutim, nijedan od njih nije imao priliku da se brani pred sudom. Njihova pogubljenja su bila rezultat antikomunističkih uverenja, a ne konkretnih zločina.
Među pogubljenima bili su ugledni profesori, činovnici, inženjeri i drugi. U ovoj grupi su se našli dr Jovan Petrović Njegoš, profesor Cetinjske gimnazije, njegov supruga Mileva, direktor Učiteljske škole Joko Grujičić, te mnogi drugi. Njihova imena danas su poznata, ali su njihovi grobovi često neobeleženi, a decenijama se o ovom zločinu nije govorilo u zvaničnoj istoriografiji.
Vukić i njegovi saborci pokušali su da skrenu pažnju na ovo pitanje, organizujući obeležavanje mesta gde su sahranjeni nevini ljudi. Međutim, i dalje se suočavaju sa otporom lokalnih vlasti. Vukić se obratio gradonačelniku Cetinja, ali nije dobio odgovor. On ukazuje na to da je i danas, posle toliko godina, teško razgovarati o prošlim razmiricama koje su podelile porodice.
Mitar Ukšanović i Miloš Jovanović, takođe aktivisti, veruju da ljudima čije kosti nemaju mira nije potrebna osveta, već posveta. Oni smatraju da cela Crna Gora nosi teret prošlosti i da je važno da se kosti nevinih iznesu i sahrane sa poštovanjem.
Uprkos svemu, mnogi od onih koji su preživeli i dalje se suočavaju sa stigmatizacijom i podelama koje su ostale prisutne. Vukić naglašava da su u svim vojskama i strukturama bili ljudi i neljudi, ali da ne može biti da je jedna strana samo spasilačka, a druga izdajnička. Ove podela je dodatno usložnila proces pomirenja i razumevanja među ljudima.
Egzekucije bez suđenja i presude na Cetinju predstavljaju mračan deo istorije koji se ne može zaboraviti. Danas, nakon toliko godina, mnogi se pitaju kako je moguće da se ovakvi zločini zaborave, a oni koji su pretrpeli gubitke i dalje nose težak teret. Potrebno je da se o ovim događajima otvoreno razgovara kako bi se omogućilo istinsko pomirenje i razumevanje.
Vukić i njegovi saborci nastavljaju sa svojim radom, nadajući se da će jednog dana svi nevini pronaći mir. Njihova borba nije samo za sećanje na prošlost, već i za pravdu i istinu koja će doneti olakšanje svim onima koji su pretrpeli gubitke i bol.
