Milan Knežević, crnogorski političar i lider Demokratske narodne partije, uputio je otvoreno pismo predsedniku Crne Gore, Milu Milatoviću, u kojem izražava svoje nezadovoljstvo zbog nedavnih događaja na stadionu Maksimir u Zagrebu. Pismo je napisano u kontekstu skandiranja navijača sa severne tribine, koji su uzvikivali „ubij Srbina“, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost i osudu. Knežević se poziva na činjenicu da u Crnoj Gori živi 33% Srba, koji su u velikom broju podržali Milatovića na predsedničkim izborima, čime su mu omogućili da postane predsednik.
U pismu, Knežević kritikuje Milatovića što nije napustio stadion tokom skandiranja, sugerišući da se predsednik distancira od srpske zajednice u Crnoj Gori i da ga to ne pogađa. Ova situacija je dodatno pojačana citatom iz prethodnog incidenta, kada je vaterpolista Crvene Zvezde bio napadnut zbog svog identiteta. Knežević koristi te primere da naglasi koliko je važno da se svi građani Crne Gore osećaju sigurnima, bez obzira na svoju etničku pripadnost.
On se takođe osvrće na širu političku situaciju i odnose Crne Gore sa Hrvatskom, ukazujući na to kako se politika prema ovoj zemlji često zasniva na prećutnim dogovorima i tolerisanju uvreda prema Srbima. Knežević se pita da li je Milatović svestan sudbine srpskih mučenika, koji su patili u raznim logorima tokom ratova devedesetih, i postavlja pitanje o mogućoj odgovornosti Hrvatske prema tim stradalnicima.
Kneževićova kritika nije samo usmerena na Milatovića, već i na celokupnu političku situaciju u Crnoj Gori, gde se često previđa važnost srpskog identiteta i prava. On ističe kako je neprihvatljivo da se na stadionima poziva na nasilje i mržnju prema bilo kojoj grupi, posebno prema onima koji su deo crnogorske društvene zajednice.
Pismo se završava citatom iz poezije Matije Bećkovića, koji dodatno naglašava osećaj gubitka i besmisla u vezi sa trenutnom situacijom u Crnoj Gori. Knežević izražava sumnju da će se nešto promeniti, ali oseća potrebu da progovori o ovim problemima, ističući važnost otpora prema mržnji i nasilju.
Knežević, kao političar, koristi ovu priliku da pozove na jedinstvo i solidarnost među svim građanima Crne Gore, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. On smatra da je vreme da se svi zajedno suočimo sa prošlošću i da se izgradimo kao društvo koje poštuje sve svoje članove. U tom smislu, njegovo pismo predstavlja poziv na dijalog i razumevanje, kao i na prekid svih oblika mržnje i nasilja koji se često javljaju u javnom diskursu.
Ova situacija je takođe podsećanje na to koliko su važne reči i stavovi javnih ličnosti, posebno onih koji imaju moć da utiču na društvo. Kroz svoje pismo, Knežević pokušava da skrene pažnju na ozbiljnost problema i da podstakne sve na razmišljanje o budućnosti Crne Gore, koja bi trebala biti zasnovana na poštovanju, razumevanju i miru.
U zaključku, Kneževićevo pismo predstavlja snažnu osudu mržnje i nasilja, kao i poziv na jedinstvo i solidarnost među svim građanima Crne Gore. To je podsećanje na važnost zajedništva u izgradnji boljeg društva, gde će svi imati jednake šanse i gde će se poštovati ljudska prava bez obzira na etničku pripadnost.
