Pre oko 400 miliona godina, u dobu kada još nisu postojali dinosaurusi ni drveće, svet je bio dom neobičnim organizmima poznatim kao prototaksiti (Prototaxites). Ove drevne forme života, koje su se uzdizale poput monolita iznad tadašnje površine Zemlje, predstavljaju jedan od najzagonetnijih aspekata evolucije. Nedavna istraživanja sugerišu da prototaksiti predstavljaju oblik višećelijskog života koji ne pripada kategorijama biljaka, životinja ili gljiva.
Na osnovu novih analiza, paleontolog Korentan Loran sa Univerziteta u Edinburgu naglašava da se prototaksiti drastično razlikuju od bilo koje savremene grupe života. Fosili prototaksita, prvi put identifikovani pre 160 godina, mogu dostići visinu i do devet metara, ali su decenijama izbegavali jasno klasifikovanje. U 19. veku, naučnici su ih prvobitno smatrali trulim stablima četinara, ali su kasnija istraživanja pokazala da su ovi organizmi građeni od isprepletenih cevi, a ne od biljnog tkiva.
Postoje različite teorije o prirodi prototaksita. Jedna od ranijih hipoteza bila je da su oni organizmi nalik lišajevima, simbiotska zajednica gljiva i algi. Ipak, savremeni naučnici su došli do zaključka da prototaksiti više liče na gljive, delom zato što se čini da nisu proizvodili energiju fotosintezom. Novo istraživanje fokusiralo se na tri fosila pronađena u Rajniju, blizu Aberdina u Škotskoj, gde su otkriveni neki od najbolje očuvanih uzoraka iz perioda ranog devona. Ova lokacija je nekada bila izvor tople vode, sličan današnjem Jeloustounu.
Zahvaljujući izuzetnoj očuvanosti fosila, naučnici su u mogućnosti da detektuju hemijske tragove koji su davno nestali. Loran objašnjava da su signali koji ukazuju na originalni sastav fosila još uvek prisutni, što ukazuje na to da nisu pretrpeli značajne promene usled geoloških procesa. Nova analiza je pokazala da su biomarkeri u fosilima prototaksita hemijski različiti od onih u fosilizovanim gljivama sa istog lokaliteta. Dok su fosili gljiva sadržali jedinjenja nastala razgradnjom hitina i glukana, prototaksiti nisu imali te karakteristike.
Ova otkrića ukazuju na to da bi moglo biti preuranjeno svrstati prototaksite u neku postojeću kategoriju. Različite vrste prototaksita verovatno su se razlikovale po veličini, a neki od najvećih primeraka uznosili su se iznad pejzaža u vreme kada su biljke bile manje od jednog metra. Kevin Bojs, profesor nauka o Zemlji i planetama na Univerzitetu Stanford, ističe da su ovi drevni organizmi mogli trošiti ugljenik iz okruženja umesto da koriste fotosintezu, što je slično načinu na koji se neke savremene gljive hrane razgradnjom organske materije.
Bojs napominje da su prethodna poređenja prototaksita sa savremenim gljivama ili algama zasnovana na ograničenim informacijama. S obzirom na napredak u razumevanju evolucije, sada imamo jasniju sliku o stablu života, a prototaksiti su previše stari da bismo ih mogli klasifikovati na osnovu današnjih kategorija. Mark-Andre Selos, profesor Prirodnjačkog muzeja u Parizu, ukazuje na to da je nova studija sprovela „izvanredne analize“, ali da je obrada obuhvatila samo jednu od 25 poznatih vrsta prototaksita, što znači da priča još nije završena.
Loran ukazuje na to da je još mnogo nepoznanica u vezi s prototaksitima. Pitanja poput toga kako su bili pričvršćeni za tlo ili da li su ostajali uspravno tokom celog životnog veka ostaju neodgovorena. Njegov tim planira dodatna istraživanja fosilizovanih cevastih organizama sličnih prototaksitima, što može doneti nova saznanja o ovom fascinantnom aspektu drevnog života na Zemlji.
