Beograd – Doktor Milovan Bojić, istaknuti kardiolog i bivši ministar zdravlja, podelio je svoja osećanja povodom dobijene ruske nagrade za svoju autobiografiju „Nije bilo uzaludno“. U razgovoru sa Tanjugom, Bojić je naglasio koliko mu je ovo priznanje značajno, ističući da je kroz godine progona stekao mnogo iskustava i naučio o vrednosti upornosti i borbe.
Bojić je nagradu „Imperatorska kultura“ primio u Moskvi za ruski prevod svoje autobiografije. Ova nagrada dodeljena je u okviru kategorije „Slovensko bratstvo“, a u organizaciji Saveza pisaca Rusije, magazina Nova knjiga Rusije, Fonda Svetog Jovana Zlatoustog i Centra „Fjodor Ušakov“. On je istakao da je njegova knjiga svedočanstvo o teškom putu kroz život, kao i o nastanku značajne institucije – Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje.
Bojić je posebno istakao da ga je ganulo obrazloženje nagrade, u kojem se naglašava njegov doprinos u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, kada je bio na čelu Civilne zaštite. Tokom tog perioda, kada je zemlja bila pogođena sankcijama, njegovi napori su bili od suštinskog značaja za očuvanje života i zdravlja ljudi.
U nastojanju da ukaže na promene u društvu, Bojić je ukazao na gubitak osnovnih moralnih vrednosti. On je izrazio zabrinutost zbog stanja u kojem se društvo nalazi, naglašavajući da se često zaboravlja na važnost poštovanja, ponosa i solidarnosti. „Ne možemo shvatiti da prazna veća ne mogu stajati uspravno. Plutamo izgubljeni u vremenu i prostoru“, dodao je.
Bojić smatra da nije smrt tragedija života, već gubitak osnovnih ljudskih vrednosti. On je istakao važnost oproštaja umesto osvetničkog delovanja, naglašavajući da je kroz svoj život uspeo da ostane veran tim principima. „Uspeh se nikome ne oprašta. Da bi se popeli na nebo, morate istražiti sopstveni pakao na zemlji“, rekao je, priznavši da je bio redovan stanovnik „Palate pravde“, kako je nazvao pravosudni sistem.
Uprkos brojnim preprekama i progonima, Bojić je uspeo da izgradi Institut Dedinje, koji danas predstavlja srpski brend. Podseća se na to da je kada je 1992. godine došao na čelo instituta, zatekao polumontažnu baraku, a danas je to moderna institucija koja operiše duplo više nego svi ostali centri u Srbiji zajedno.
Bojić je govorio o nepravdama koje je doživeo tokom svoje karijere, naglašavajući da je uprkos svemu ostao pri svom cilju da pomogne drugima. „Ponosim se što nisam isključio telefon i nisam se sklonio od tuđe muke“, istakao je, naglašavajući da je činjenje drugih srećnima ono što ga ispunjava.
Na kraju, Bojić je ponovio da je oproštaj najbolji lek, jer oslobađa srce od mržnje i stresa, a donosi mir i stabilnost. „Vreme će reći da je oproštaj nešto najbolje što može da se desi“, zaključio je, pozivajući sve da razmišljaju o snazi oproštaja i njegovom pozitivnom uticaju na društvo.
Kroz svoje reči, Bojić je ostavio snažnu poruku o potrebi za empatijom, tolerancijom i jačanjem ljudskih vrednosti, naglašavajući da je život dat da bismo ga delili i pomagali jedni drugima.
