Miloš Jovanović iz Pukovca kod Niša već 15 godina uspešno uzgaja ptice grabljivice, a poslednjih godina svoj hobi pretvorio je u profesionalnu delatnost. Bavi se biološkom zaštitom objekata od neželjenog prisustva ptica, koristeći svoje ptice kao žive „čuvarske sisteme“ za parkinge, voćnjake, vinograde i velike hale.
U društvu ptica grabljivica, ovaj Nišlija provodi svakodnevno i po nekoliko sati. Vodi računa o njihovoj kondiciji pa njegov rad zahteva ogromno strpljenje, predanost i duboko razumevanje ponašanja ptica koje često deluju nedostižno. Miloš se priseća kako ga je još u detinjstvu impresionirala hrabrost ptica grabljivica, a čim je imao priliku, nabavio je prvu pticu. Danas, 15 godina kasnije, njegov hobi prerastao je u profesiju. Poslednjih godina bavi se biološkom zaštitom objekata, koristeći žive „čuvarske sisteme“ protiv neželjenih ptica na parkingu, u voćnjacima, vinogradima i velikim halama.
Miloševa svakodnevica je rutina posvećenosti i discipline. Njegove ptice moraju leteti svakog dana kako bi bile u formi. „Izuzetno je teško pre svega zato što moraš svaki dan da budeš sa pticama. To nije papagaj u kavezu, grabljivica mora da leti svakog dana, da bi bila u kondiciji približnoj divljoj ptici, da bi njome mogao da loviš“, objašnjava Miloš dok posmatra jastrebe kako kruže nad dvorištem.
Miloš naglašava da je važno preneti znanje o sokolarstvu, kako ova drevna veština ne bi postala zaboravljena. Uzgajanje grabljivica predstavlja više od posla ili hobija; to je lekcija strpljenja i predanosti prirodi. Jedan od njegovih učenika, Nikola Stefanović, ističe: „Od Miloša sam naučio sve, od osnovnog držanja ptice, do same veštine lova i razumevanja ponašanja grabljivica. Svaka ptica ima svoj karakter i svaki dan proveden sa njom je lekcija strpljenja i poverenja.“
Milošove ruke, obučene u kožne rukavice, postale su prirodna staza za ptice. Svaki pokret, svaki pogled i zvižduk deo su tihe komunikacije između čoveka i ptice. U dvorištu trenutno ima tri harisova jasba i jednog sivog sokola. „Planiram na proleće da povećam broj ptica, uključujući ženku sivog sokola i ženku jastreba kokošara“, dodaje on.
Njegove ptice će loviti fazane, jarebice, prepelice i divlje patke, ali njihov primarni cilj je zaštita objekta od neželjenih ptica. Miloš objašnjava: „Profesionalno se bavim biološkom zaštitom objekata. To podrazumeva zaštitu objekata od neželjenog prisustva ptica. Znači parkinzi, vinogradi, hale gde se skupljaju golubovi, gačci i samo prisustvo grabljivice na tom terenu njih raseljava. Trudimo se da ih ne izlovimo, već da ih iselimo, jer one kada primete grabljivicu, napuštaju to mesto. Zato se i zove biološka zaštita.“
Miloš ne želi da bude jedini sokolar u svom kraju. Njegova misija ide dalje od lične ljubavi prema pticama; on želi da tradicija sokolarstva, drevne veštine koja potiče još iz vremena kada su ljudi lovili u savezu sa pticama grabljivicama, ne nestane. „Sokolarstvo nije samo hobi, to je način života koji traje vekovima. Ptice i čovek uče jedna od drugog, razvijaju poverenje i disciplinu. Želim da i mlađe generacije osete tu povezanost i nauče da poštuju prirodu“, objašnjava Miloš dok pokazuje kako ptica mirno sedi na ruci i prati svaki njegov pokret.
Ova priča o Milošu Jovanoviću i njegovim pticama pokazuje koliko je važno očuvati tradiciju i znanje o sokolarstvu, kao i značaj prirode u svakodnevnom životu. Povezanost između čoveka i ptice predstavlja ne samo ljubav prema prirodi, već i lekciju o strpljenju, poverenju i odgovornosti prema životinjama koje s nama dele ovu planetu.
