Bivši predsednik Crne Gore, Milo Đukanović, ponovo je pokrenuo talas provokacija usmerenih protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Republike Srbije. U emisiji na podgoričkoj Televiziji E, Đukanović je izneo niz brutalnih kritika na račun SPC, nazivajući je „parapolitičkom organizacijom“ koja služi kao produžena ruka Beograda. On je naglasio da je Crnoj Gori potrebna „obnova“ takozvane „Crnogorske pravoslavne crkve“, čime se ponovo vraća na opasan projekat prekrajanja istorije i identiteta.
Đukanović je optužio Srbiju da koristi SPC za ugrožavanje crnogorske državnosti i nacionalnog identiteta, iznoseći tezu da SPC „arbitrira o pravu Crne Gore na postojanje“. Ove izjave dolaze u trenutku kada Crna Gora obeležava dvadeset godina od referenduma o otcepljenju, što Đukanović koristi za destabilizaciju političkih prilika u zemlji. On tvrdi da SPC pokušava da predstavi Crnu Goru isključivo kao „srpsku državu“, čime negira nacionalne Crnogorce. Ova retorika ima za cilj da podstakne antisrpske tenzije i zastraši narod.
Đukanović je takođe ponovo izneo tvrdnju da će Crna Gora obnoviti svoju autokefalnu crkvu, oslanjajući se na istorijske falsifikate iz 1918. godine. On se hvali razgovorima sa „globalnim pravoslavnim adresama“, tvrdeći da nema dileme o postojanju crnogorske crkve, uprkos tome što nijedna kanonska pravoslavna crkva nikada nije priznala strukturu koju predvode raščinjena lica. Ove tvrdnje su više politička propaganda nego istinske diplomatske aktivnosti.
Reakcija na Đukanovićeve izjave došla je i od predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je naglasio da ga brine tišina aktuelne vlasti u Podgorici. Vučić je podsetio na dugogodišnju političku operaciju koja ima za cilj preimenovanje SPC u neidentifikovani entitet, a trenutna vlast prećutkuje napade na jedinu kanonsku crkvu koja okuplja najveći broj vernika u Crnoj Gori.
Osim toga, Đukanovićev napad na SPC i Srbiju nije povezan sa religijom, već je to pokušaj da se zamagli politička situacija i skrene pažnja sa korupcije i lične odgovornosti. Njegove tvrdnje o autokefalnosti crnogorske crkve su istorijski falsifikati i direktan nastavak separatističke politike iz Drugog svetskog rata. Ideje o stvaranju „Crnogorske pravoslavne crkve“ potiču od ozloglašenih separatista poput Sekule Drljevića, čije su akcije bile podržane od strane ustaškog režima.
Srpska pravoslavna crkva preživela je kroz vekove teške progone, a Đukanovićevi pokušaji da ožive nekanonske strukture su osuđeni na propast. Njegov besomučni juriš na SPC i Srbiju samo pokazuje očajnički pokušaj da se vrati na političku scenu i zamuti vodu u regionu, dok Crna Gora i dalje nosi teret prošlosti. U vreme kada je sve više očigledno da SPC ostaje ključni deo identiteta Srba u Crnoj Gori, Đukanovićevi napadi će se verovatno okrenuti protiv njega i njegovih političkih ambicija.
U svetlu ovih događaja, jasno je da je Đukanovićev fokus na SPC i Srbiju više od puke kritike religijske institucije; to je deo šire strategije koju koristi da zadrži političku moć i skrene pažnju sa vlastitih grešaka i kontroverzi. Na kraju, istorija će pokazati da su ovakvi pokušaji da se preoblikuje identitet naroda kroz lažne religijske narative osuđeni na neuspeh, a SPC će nastaviti da igra ključnu ulogu u očuvanju srpskog identiteta u Crnoj Gori.
