Dr Marina Vidojević je tokom svoje karijere posvetila značajan deo svog rada socijalnoj zaštiti, sa posebnim fokusom na potrebe najosetljivijih grupa u društvu. Kao doktorka nauka, sa bogatim iskustvom u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ona već dugi niz godina vodi Ustanovu za decu i mlade “Sremčica”. Njena posvećenost empatiji, dostojanstvu i inkluziji u radu svakodnevno se manifestuje kroz njene aktivnosti i projekte. O ovoj temi, kao i o medijskoj vidljivosti socijalnih usluga, govorila je u svojoj nedavno objavljenoj monografiji.
U razgovoru, dr Vidojević je istakla važnost medijskog predstavljanja socijalno ugroženih grupa, objašnjavajući da je tokom svog dugogodišnjeg rada u sistemu socijalne zaštite primetila da se glas ovih ljudi često ne čuje dovoljno. „Umesto sadržaja koji osnažuje i informiše, često se u medijima ističu dramatične i šokantne priče koje privlače pažnju, ali ne doprinose razumevanju ili podršci“, naglašava ona. Njena monografija ima za cilj da pokrene dijalog između sistema socijalne zaštite i medija, kako bi se stvorio prostor koji bolje oslikava stvarne živote ovih osoba.
Kada je reč o definiciji socijalno ugroženih grupa iz novinarske perspektive, dr Vidojević objašnjava da su one najvidljivije u dramatičnim situacijama, dok pozitivne priče o njihovim ličnim uspesima često ostaju neprimećene. „Važno je da se trudimo da i te pozitivne priče nađu svoje mesto, jer one mogu imati snažan edukativni i motivišući efekat“, dodaje ona.
Dr Vidojević je takođe ukazala na greške u izveštavanju o ovim grupama, naglašavajući da je potrebno imati posebno razumevanje i senzibilitet kada se piše o socijalno osetljivim temama. „Iako većina novinara ima iskrenu želju da doprinese pozitivnim promenama, često se suočavaju sa ograničenjima koja im otežavaju da to i sprovedu“, ističe ona, dodajući da je njen cilj podsticaj za zajedničko stvaranje inspirativnog sadržaja.
Pitanje poštovanja dostojanstva osoba o kojima se izveštava je ključno. „Svaka osoba o kojoj pišemo ima svoju priču i pravo da bude prikazana kao celovita ličnost, a ne samo kao neko ko se suočava sa teškoćama“, naglašava Vidojević. Kada novinari unesu empatiju u svoje izveštavanje, rezultat su sadržaji koji su informativni i ljudski.
Ona takođe ukazuje na to da većina novinara nije svesna stereotipa koje mogu nesvesno preneti u svojim tekstovima. „Važno je da se o ovim pitanjima razgovara i da se svi, uključujući novinare i čitaoce, obrazuju“, dodaje ona. U poslednjih nekoliko godina, sve više pažnje posvećuje se edukaciji o etičkom izveštavanju, što daje nadu za budućnost.
Vidojević veruje da medijsko izveštavanje ima značajan uticaj na oblikovanje javnog mnjenja. Na primer, bez medijske podrške, mnogi ne bi znali za uspehe korisnika Ustanove „Sremčica“ na filmskom festivalu u Veneciji. „Dobre priče, kada se ponove i prošire, postaju snažne poruke koje menjaju perspektive“, objašnjava ona.
Jedan novinarski tekst može napraviti stvarnu razliku u životima ovih ljudi, smatra dr Vidojević. „Kada se neko iz socijalno ugroženih grupa prepozna u medijima kao osoba sa imenom, pričom i talentom, to im daje osećaj pripadnosti i potvrdu da su važni“, ističe ona, pozivajući novinare da se lično uvere u značaj ovakvog izveštavanja.
Granica između profesionalnog izveštavanja i eksploatacije, prema njenim rečima, leži u poštovanju prema osobama o kojima se piše. „Kada priča postane senzacija više nego informacija ili promena, tada se gubi profesionalizam“, dodaje ona.
Na kraju, dr Vidojević vidi ulogu novinara u društvenoj inkluziji kao izuzetno važnu. „Novinari imaju kapacitet da pomere granice razumevanja i osvetle teme koje često ostaju na margini. Odgovornost će postati najvažnija vrednost u budućnosti“, zaključuje ona, nadajući se da će njena monografija doprineti razumevanju izazova i potencijala u ovoj oblasti. Monografija je namenjena stručnjacima, donosiocima odluka i svima zainteresovanim za temu socijalne zaštite.
