Tržište rada u Srbiji se suočava sa sve većim deficitom radne snage, a razlika između potražnje i ponude nikada nije bila izraženija. Ove promene, koje su se godinama akumulirale, sada su postale očigledne. Zanatska zanimanja beleže rast zarada, dok se visokoobrazovani kadrovi sve više prekvalifikuju za zanatske poslove. U isto vreme, sektori poput zdravstva i prosvete suočavaju se sa ozbiljnim sistemskim problemima.
Prema rečima Ljiljane Pavlović iz Unije poslodavaca Srbije i Miloša Turinskog iz Infostuda, tržište rada funkcioniše po jednostavnom principu – radnici koji nedostaju će biti bolje plaćeni. Ova logika objašnjava porast potražnje za zanatima, koji su trenutno među najtraženijim i najbolje plaćenim poslovima. Turinski navodi da je pre nekoliko godina oglas za vodoinstalatera nudio početnu platu od 2000 evra, što ukazuje na izuzetno visoku potražnju. Takvi oglasi postaju pravilo, a ne izuzetak, posebno za zanatska zanimanja.
Pavlović ističe da nestašica radne snage pogađa ne samo zanate, već i visoko obrazovane profesije. Podaci pokazuju da su neka zanimanja, kao što su zidari koji zarađuju u proseku 226.500 dinara, mehaničari 220.800 dinara, i automehaničari oko 130.000 dinara, među najtraženijima. Ipak, regionalne razlike u platama su značajne, pri čemu Beograd i Vojvodina beleže više prosečne plate u odnosu na unutrašnjost Srbije.
Miloš Turinski naglašava da danas majstori često zarađuju više od onih sa fakultetskim diplomama, što ukazuje na promenu u percepciji zanatskih zanimanja. Pojedinci sa visokom školom se sve više odlučuju za prekvalifikaciju ka zanatima, što je dodatno pojačano potrebom za kvalifikovanim radnicima. Takođe, u IT sektoru, potražnja se pomera ka iskusnim stručnjacima, dok su pozicije za juniore sve ređe zbog automatizacije i razvoja veštačke inteligencije.
U zdravstvu, situacija je alarmantna jer se deficit kadrova produbljuje. Kako starimo kao nacija, potreba za zdravstvenim radnicima će rasti, a iskustva iz prošlosti pokazuju da je teško pronaći ljude koji su spremni da rade u prosveti zbog nezadovoljavajućih plata. U ovom trenutku, poslodavci u Srbiji se suočavaju sa kratkoročnim planovima, oslanjajući se na snalaženje i prilagođavanje, što dodatno otežava situaciju.
Ljiljana Pavlović naglašava da je važno strateški se opredeliti za sektore sa najvećim deficitom, kao što su zdravstvo i prosveta, kako bi se obezbedila adekvatna radna snaga u budućnosti. Takođe, upozorava na to da će deca koja danas idu u školu raditi poslove koji danas ne postoje, a veštačka inteligencija će zameniti neka zanimanja, ali će takođe stvoriti nove.
U zaključku, tržište rada u Srbiji se suočava sa ozbiljnim izazovima, ali i prilikama. Potrebno je kontinuirano učenje i prilagođavanje kako bi se odgovorilo na promene i zahteve tržišta. Samo tako će Srbija moći da izgradi stabilno i efikasno tržište rada koje će biti u stanju da zadovolji potrebe budućnosti.
