Mapa pokazuje koliko od sedam osnovnih grupa namirnica svaka zemlja može da obezbedi iz domaće proizvodnje, na osnovu podataka iz studije časopisa Nature Food. Rezultat otkriva upečatljiv jaz: samo jedna zemlja može samostalno da zadovolji sve svoje prehrambene potrebe. Analiza obuhvata ključne kategorije, uključujući skrobne osnovne namirnice, voće, povrće, mlečne proizvode, meso, ribu i mahunarke, pružajući potpuniju sliku nacionalne prehrambene nezavisnosti. Čak i veliki poljoprivredni proizvođači poput Sjedinjenih Američkih Država i Kine i dalje zavise od uvoza za najmanje jednu od ovih grupa.
Gvajana je jedina zemlja koja može da proizvede dovoljno svih sedam osnovnih grupa namirnica kako bi zadovoljila domaću potražnju. Ne samo da pokriva svaku kategoriju, već premašuje potrebe u skrobnim namirnicama i voću, što je čini jasnim globalnim izuzetkom kada je reč o prehrambenoj nezavisnosti. Kina i Vijetnam su blizu, jer pokrivaju šest od sedam grupa. Međutim, obe zemlje zaostaju u proizvodnji mlečnih proizvoda, što odražava strukturna ograničenja u ključnim sektorima. Čak i najuspešnije zemlje i dalje zavise od uvoza za najmanje jednu osnovnu kategoriju.
Zemlje sa visokim prihodima često se rangiraju niže nego što se očekuje. Na primer, Kanada i Sjedinjene Američke Države pokrivaju samo četiri od sedam grupa hrane. Uprkos snažnoj proizvodnji mesa, mlečnih proizvoda i žitarica, obe zemlje u velikoj meri zavise od uvoza voća i povrća. Što se Srbije tiče, ona je na ovoj veoma važnoj listi na 15. mestu, što znači da pokriva pet od sedam grupa hrane. Ovaj obrazac odražava geografiju i klimu. Severne zemlje imaju kraće vegetacione sezone, što ograničava domaću proizvodnju svežih proizvoda. Kao rezultat toga, čak ni razvijeni poljoprivredni sistemi ne mogu u potpunosti da obezbede uravnoteženu ishranu iz domaćih izvora.
Prehrambena samodovoljnost nije samo pitanje proizvodnje, već i razumevanja regionalnih razlika. U mnogim slučajevima, strukturalna ograničenja oblikuju sposobnost zemalja da obezbede raznovrsnu ishranu. Na primer, bliski istok i severna Afrika dosledno se nalaze među najmanje samodovoljnim regionima. Ograničeni vodni resursi igraju ključnu ulogu u ovoj situaciji. Ovaj region obuhvata oko 6 odsto svetske populacije, ali raspolaže sa manje od 2 odsto obnovljivih izvora vode, što ograničava širenje poljoprivrede.
Proizvodnja ribe predstavlja još jedno veliko ograničenje na globalnom nivou. Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), Azija čini 91 odsto svetske proizvodnje iz akvakulture. Ova koncentracija čini mnoge zemlje zavisnim od uvoza morskih plodova, čak i kada mogu da proizvode meso ili useve u sopstvenoj zemlji.
Lista prvih 15 zemalja koje mogu da prehrane samu sebe uključuje Gvajanu, koja pokriva svih sedam grupa, dok Kina i Vijetnam pokrivaju šest. Paragvaj, Novi Zeland, Urugvaj, Vanuatu, Argentina, Brazil, Litvanija, Estonija, Australija, Letonija, Španija i Srbija pokrivaju po pet grupa. Ovaj raspored ukazuje na to da postoji značajna razlika u sposobnosti zemalja da obezbede raznovrsnu ishranu iz domaćih izvora.
S obzirom na sve ove aspekte, važno je razmotriti kako globalni trendovi u poljoprivredi i ishrani utiču na nacionalnu bezbednost i hranu. Domaća proizvodnja i prehrambena samodovoljnost postaju sve važniji, posebno u svetlu klimatskih promena i sve većih potreba za resursima. U budućnosti, zemlje će morati da razviju strategije kako bi poboljšale svoju samodovoljnost i smanjile zavisnost od uvoza.
