Na tržištu nekretnina u Srbiji, cene nastavljaju da rastu, što se najbolje ogleda u Beogradu, gde je prosečna cena kvadrata stana porasla za oko 350 evra u odnosu na 2024. godinu. Na primer, stan od 40 kvadrata, koji je pre dve godine koštao 120.000 evra, sada se prodaje za 134.000 evra. Ove brojke ilustruju trend rasta cena nekretnina i postavljaju pitanje za podstanare da li je bolje kupiti stan po ovim visokim cenama ili nastaviti da iznajmljuju.
Prema podacima sa sajta 4zida.rs, prosečna oglašena cena stanova u Beogradu je porasla sa 3.000 evra u prvom kvartalu 2024. na 3.150 evra u 2025. godini, a nedavno je dostigla i 3.350 evra. U poslednje dve godine, cene su porasle za oko 11 procenata. Stručnjaci upozoravaju da su oni koji su čekali pad cena, u stvari, izgubili novac. Naime, ako su potencijalni kupci čekali da cene padnu, sada bi platili oko 14.000 evra više za isti stan. Uzimajući u obzir i troškove kirije, koja iznosi prosečno 386 evra mesečno, dolazi se do zaključka da su oni koji su čekali izgubili skoro 23.000 evra u protekle dve godine.
Na tržištu nekretnina trenutno je aktivno oko 9.500 oglasa za prodaju stanova u Beogradu. Međutim, manje od 10 procenata ponude je u cenovnom rangu koji mogu priuštiti kupci sa nižim i srednjim budžetima. Aleksandra Mihajlović sa portala 4zida navodi tri različita profila kupaca: „večite gledače“ koji čekaju pad cena, kupce koji znaju šta žele i oni koji ne mogu da pronađu stan koji odgovara njihovim željama i budžetu.
Veljko M. Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da oni koji čekaju pad cena često gube novac kroz plaćenu kiriju, inflaciju, i propuštene prilike. Gubitak tokom godine može iznositi između 5 i 10 procenata vrednosti stana, u zavisnosti od rasta cena i kamatnih stopa. On savetuje da je pravo vreme za kupovinu kada ona rešava stvarnu stambenu potrebu i kada su rate kredita dugoročno održive u odnosu na prihode.
Ponuda kredita je trenutno dostupna, ali su kriterijumi stroži, a kamate ostaju relativno visoke. Zbog rasta cena nekretnina, mnogi kupci ne mogu da pronađu stan koji odgovara njihovim potrebama, pa su primorani da biraju između lokacije, kvadrature i kvaliteta. Mijušković naglašava da je dugoročna odluka o kupovini stana, u većini slučajeva, racionalnija od izdavanja, posebno ako se planira dugoročni boravak na istoj lokaciji.
Dilema podstanara o tome da li uzeti kredit ili iznajmljivati stan često zavisi od ličnih okolnosti. Mijušković sugeriše da je iznajmljivanje povoljnije samo kada je razlika između kirije i rate mala, a postoji fleksibilnost za selidbu. U nekim slučajevima, iznajmljivanje je isplativije, posebno kada je posao nestabilan ili se planira preseljenje.
Mijušković takođe ukazuje na psihološke aspekte odlaganja kupovine stana, kao što su strah od pogrešne odluke i očekivanje pada kamatnih stopa. Čekanje na „idealnu“ nekretninu može se pokazati kao skupa strategija, jer tržište ne reaguje uvek kako se očekuje, a troškovi stanovanja ostaju konstantni.
U zaključku, tržište nekretnina u Srbiji se suočava sa izazovima rasta cena, dok mnogi kupci i dalje čekaju povoljnije uslove. Odluka o kupovini ili iznajmljivanju stana zahteva pažljivo razmatranje ličnih finansijskih okolnosti i tržišne situacije, a čekanje na savršeni trenutak može se ispostaviti kao skupla greška.
