U drustvu koje ne prasta slabost, priznati da vam nije dobro vec je cin hrabrosti. A zapisati to, ogoliti se pred svetom i to bez patetike – to je prava revolucija. Upravo to je ucinila juznokorejska autorka Bek Sehi u knjizi „Ne zivi mi se, ali mi se jede takpoki“, bestseleru koji je osvojio milione citaoca od Seula do Njujorka i koji sada konačno stize i pred domacu publiku.
Na granici izmedju memoara, dnevnika i transkripta psihoterapije, ova knjiga prati razgovore autorke sa psihijatrom tokom deset sesija. Surovo iskreno, ali nepretenciozno, Bek Sehi iznosi svakodnevnu borbu s distimijom, hronicnim oblikom depresije, dok istovremeno vodi naizgled funkcionalan, pa cak i uspesan zivot.
Upravo je ta disonanca ono što ovu knjigu cini bliskom generacijama koje su naucene da se smeju i kad ih boli. Njen naslov, gotovo paradoksalan, savršeno oslikava unutrašnju podeljenost: želju da se živi i istovremenu potrebu da se prestane postojati. Da se bude nevidljiv, a ipak viđen. Da se bude tu, ali bez pritiska da se sve mora popraviti.
„Ne zivi mi se, ali mi se jede takpoki“ nije uobicajen prirucnik za samopomoc. To je tiha, intimna ispovest koja ne nudi resenja, već razumevanje. Recenice iz ove knjige vas ne pitaju zašto se tako osećate, već vam pružaju prostor da budete upravo takvi kakvi jeste – umorni, zbunjeni, ali i željni da pojedete nešto toplo, poznato, utešno.
Ovo je knjiga za sve koji su makar jednom u zivotu rekli: „Dobro sam“, a nisu bili. Za sve koji cute, jer ne žele da budu teret. Za sve koji se bore u tišini. Knjiga je dostupna u knjizarama Vulkan i na sajtu vulkani.rs. Prepoznajte se. Osetite olakšanje. Niste sami.
U vreme kada se mentalno zdravlje sve vise istice kao bitan aspekt ljudskog postojanja, „Ne zivi mi se, ali mi se jede takpoki“ dolazi kao osvezenje koje poziva na otvorenost i iskrenost u razgovorima o unutrašnjim borbama. Bek Sehi se ne boji da otvori vrata svojih emocija i iskustava, cime ne samo da ohrabruje druge, već i doprinosi unapredjenju razumevanja o mentalnom zdravlju u celini.
Knjiga, koja se fokusira na lične borbe autorke, takođe osvetljava šire društvene probleme vezane za stigmu oko mentalnih bolesti. U drustvima gde je često neprihvatljivo pokazati slabost, ova knjiga deluje kao svetionik nade i razumevanja. Kroz otvoren i iskren ton, autorka uspeva da dodirne srž mnogih ljudi koji se bore sa sličnim osećanjima, pružajući im osećaj zajedništva i podrške.
Ona ne nudi samo rešenja, već i prostor za refleksiju i samoprihvatanje. Čitaoci su pozvani da se prepoznaju u njenim rečima, da osete olakšanje i shvate da nisu sami u svojim borbama. Ova knjiga je više od obične literature; to je poziv na akciju za one koji se bore sa svojim unutrašnjim demonima, podsećajući ih da je u redu osećati se umorno i izgubljeno.
U svetu koji često favorizuje uspeh i produktivnost, „Ne zivi mi se, ali mi se jede takpoki“ donosi osvežavajući pogled na važnost emocija i ranjivosti. Ona postavlja pitanje: kako izgleda stvarno živeti kada se osećate kao da ste na ivici? Ova knjiga je važna jer podstiče čitaoce da preispitaju svoje stavove o mentalnom zdravlju i podršci, pozivajući ih da se oslobode stigme i prihvate svoje osećaje.
U zaključku, Bek Sehi nas svojim delom poziva na iskren razgovor o mentalnom zdravlju, pružajući nam priču koja nije samo njena, već i priča mnogih. Njena knjiga je most ka razumevanju, empatiji i podršci, a njen glas je jedan od mnogih koji traže da se čuje. „Ne zivi mi se, ali mi se jede takpoki“ je knjiga koja će sigurno inspirisati mnoge da se suoče sa svojim osećanjima i pronađu hrabrost da potraže pomoć.
