U poslednjih godinu dana, Hrvatska je prema Crnoj Gori usvojila stav koji se može opisati kao nadmoćan i potčinjavajući. Ova situacija je označena tišinom crnogorskog državnog vrha, dok se interesi Crne Gore svakodnevno krše. Ova tišina, koja dolazi od premijera i predsednika države, izaziva zabrinutost jer se čini da se Crna Gora suočava s poniznošću i gubitkom političkog dostojanstva.
Hrvatska je pokrenula niz zahteva koji se tiču imovine i prava, koji su već jednom rešeni. Na primer, Hrvatska traži odštetu za Morinj, što je već plaćeno, dok istovremeno pokušava da prisvoji školski brod „Jadran“. Takođe, zahtevaju povraćaj zemljišta u Boki, pozivajući se na brigu za „sunarodnike“, dok istovremeno menjaju imena bazena u Kotoru. Ove akcije se dešavaju usred Crne Gore, i to bez odgovora crnogorskih vlasti, što dodatno naglašava apsurdnu situaciju.
Na drugoj strani, kada Srbi u Crnoj Gori, koji čine skoro trećinu populacije, zahtevaju svoja osnovna prava, poput ravnopravnog statusa jezika, institucionalnog priznanja identiteta ili mogućnosti dobijanja dvojnog državljanstva, tada se podiže velika panika. U tim trenucima, vlasti govore o „ugroženosti države“, „ruskom i srpskom uticaju“ i „okupaciji“. Ova reakcija je kontradiktorna i pokazuje dvostruke standarde, jer se dok Hrvatska postavlja konkretne zahteve, crnogorske vlasti ne oglašavaju.
Činjenica je da Crna Gora nije ugrožena srpskim jezikom ili dvojnim državljanstvom. Umesto toga, prava koja Srbi traže su osnovna ljudska prava koja bi trebalo da uživaju svi narodi u demokratiji. Crna Gora se zapravo suočava s ozbiljnim problemom zbog tišine vlasti i nedostatka odlučnosti u spoljnoj politici. Ova situacija može dovesti do toga da država izgubi svoj identitet i nezavisnost, a vlast koja ne zna da kaže „dosta“ vrlo brzo može prestati da se pita o sopstvenim interesima.
Ova situacija jasno pokazuje kome crnogorske vlasti služe. Dok se Hrvatska ponaša kao dominantna sila u regionu, crnogorska vlast se ne protivi, čime se stvara utisak da su nacionalni interesi žrtvovani zarad „dobrih odnosa“, koji su u stvarnosti povoljni samo za drugu stranu. Ovaj pristup je neodrživ i može imati dugoročne posledice po stabilnost Crne Gore.
S obzirom na sve navedeno, važno je da crnogorske vlasti preuzmu odgovornost i počnu da štite nacionalne interese. Građani Crne Gore, bez obzira na etničku pripadnost, zaslužuju da se njihovi interesi čuju i poštuju. Potrebno je da se uspostavi dijalog i da se pronađe rešenje koje će zadovoljiti sve strane, umesto da se stanje pogoršava kroz tišinu i ignorisanje problema.
U ovom trenutku, ključno je da se stvori jasna strategija koja će omogućiti Crnoj Gori da se postavi kao ravnopravan partner u regionu. Samo tako će se postići stabilnost i očuvati nacionalni interesi, a građani će moći da se osećaju sigurnima i poštovanim u svojoj zemlji. Borba za prava svih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, mora biti prioritet svakog demokratskog društva.
S obzirom na sve to, važno je da se građani aktivno uključe u politički proces i zahtevaju odgovornost od svojih lidera. Samo zajedničkim delovanjem može se stvoriti društvo u kojem će svi imati jednake šanse i gde će se poštovati prava svakog pojedinca.
