U Crnoj Gori, ustavne promene koje su nedavno predložene izazvale su značajne političke tenzije, posebno među srpskim zajednicama. Ove promene, koje su rezultat dogovora između vlasti i opozicije, fokusiraju se na pravosuđe i evropsku agendu, ali ne uključuju pozicioniranje srpskog jezika kao službenog, što je izazvalo oštre reakcije u srpskim krugovima. Umesto toga, srpski jezik će ostati u službenoj upotrebi, zajedno sa hrvatskim, bosanskim i albanskim.
Kritike su upućene predsedniku Skupštine Andriji Mandiću i premijeru Milojku Spajiću zbog nedostatka srpskog jezika u ustavnim pregovorima, ali i zbog ustupaka vezanih za zakone o unutrašnjim poslovima i Agenciji za nacionalnu bezbednost. Ustavne promene obuhvataju reforme u Sudskom i Tužilačkom savetu, kao i u Centralnoj banci, što je dodatno doprinelo skretanju pažnje na složenost ovog procesa.
Mandić je izjavio da se zalaže za „novi srpski odgovor za nova vremena“, ali analitičari ističu da je odsustvo srpskog jezika iz pregovora veliki problem. Na početku godine, Demokratska narodna partija (DNP), predvođena Milanom Kneževićem, pokrenula je inicijativu za dopunu Ustava kako bi srpski jezik postao službeni uz crnogorski. Međutim, ta inicijativa nije prošla, jer su je podržali samo poslanici DNP-a i Mandićeve Nove srpske demokratije, što je dovelo do toga da je DNP napustio vlast na državnom nivou.
Mandić je naglasio da Nova srpska demokratija ima jasan plan za uvođenje Crne Gore u Evropsku uniju i podržava ustavne izmene koje su „tehničke prirode“ u cilju zatvaranja pregovaračkih poglavlja 23 i 24. On je izrazio sumnju da postoji neophodna podrška za njihovu inicijativu da srpski jezik postane službeni, ističući da se mora okupiti snaga srpskog naroda u Crnoj Gori.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, komentarisao je situaciju rekavši da je „antisrpska priroda režima“ očekivana i podsetio na značaj srpskog jezika u Crnoj Gori, gde veliki deo populacije govori srpski. Vučić je ukazao na to da su nakon prethodnih vlasti na scenu došli još lošiji lideri.
Postavlja se pitanje kako bi se mogla ostvariti politika koju Mandić predlaže, pogotovo jer su procedure za izmene Ustava Crne Gore među najstrožima u regionu. Promene može da predloži šef države, vlada ili najmanje 25 poslanika, a da bi se izmenile ključne odredbe, potrebna je dvotrećinska većina u parlamentu i potvrda na državnom referendumu. Za uspeh referenduma potrebno je da glasa najmanje tri petine svih upisanih birača, a poslednji popis pokazao je da je srpski jezik maternji za 43,18% građana.
To znači da bi za ustavne promene bili neophodni glasovi iz opozicije. Trenutna parlamentarna većina ima 47 od 81 poslanika, što znači da im nedostaje najmanje sedam opozicionih glasova. DNP je naveo da nije tražio promenu Ustava koja bi podrazumevala referendum, već dopunu koja bi srpski jezik učinila službenim uz crnogorski. DNP tvrdi da su propustili priliku da normiraju srpski jezik kao ravnopravan sa crnogorskim, koji je trenutno manjinski.
Knežević je napomenuo da je bilo moguće obezbediti dvotrećinsku većinu u parlamentu, ali da nije bilo političke volje za takav dogovor. On smatra da je važno da se o identitetskim pitanjima ponovo razgovara i da je neophodno da srpski ministri i poslanici poruče da nema ustavnih promena bez srpskog jezika.
U zaključku, situacija u Crnoj Gori ostaje kompleksna, sa dubokim političkim podelama i pitanjem identiteta koje se ne može lako rešiti. U budućnosti, kako će se razvijati politička scena i da li će se srpski jezik naći u ustavnim promenama, ostaje neizvesno.
