Na Cetinju je prvog januarskog dana vladala tuga i setnja, dok su se okupljeni sećali 13 nevinih žrtava, među kojima je bilo i dvoje dece, koje je prošle godine na taj dan ubio Aleksandar Aco Martinović. Ova tragedija ostavila je dubok trag u gradu, a okupljanje je organizovala NVO Strategija za evropsku i građansku Crnu Goru (Stega). Njihova poruka bila je jasna: „Solidarni sa bolom prestonice, pomenom i borbom za istinu i pravdu, zapalimo sveće i budimo sa onima kojima je danas najteže“.
Na skupu je istaknuta potreba za obeležavanjem stradanja ovih građana na dostojanstven način, a iz Stege su najavili da će podneti zvaničan zahtev za podizanje spomenika u znak sećanja na 23 osobe koje su stradale u dva masovna zločina. Ovaj zahtev dolazi kao rezultat nastojanja da se odaje počast žrtvama i njihovim porodicama.
Upravo godinu dana nakon prvog masovnog ubistva na Cetinju, podneta je inicijativa za donošenje „Markovog i Mašanovog zakona“. Ovaj zakon, koji je nazvan po ubijenim dečacima, braći Martinović, predviđa detaljne psihološke procene i automatsko oduzimanje oružja od osoba sklonih nasilju. Inicijativu je pokrenula Maja Popović, sestra jedne od žrtava, koja je istakla važnost donošenja zakona koji bi doprineo sigurnosti građana.
Vesna Pejović, majka i baka stradalih u tragediji koja se dogodila 12. avgusta 2022. godine u cetinjskom naselju Medovina, izjavila je da njena borba za pravdu još traje. Njen unuk Marko i brat Mašan, kao i kćerka Nataša, ubijeni su iz lovačke puške od strane Vuka Borilovića. Nakon ovog krvavog pira, Borilović je likvidiran 45 minuta kasnije. Ove dve tragedije su se dogodile u periodu od samo nekoliko godina, ali je njihova posledica duboko uticala na zajednicu.
Aleksandar Martinović je, januara 2025. godine, u istom gradu ubio 13 osoba, među kojima su opet bila i deca. On je, koristeći pištolj u nelegalnom posedu, na pet različitih lokacija, tokom pola sata, siao smrt. Policija ga je pronašla skoro šest sati nakon zločina, kada je počinio samoubistvo. Ove tragedije su se dogodile u periodu kada je Cetinje bilo „pokriveno“ sa veoma malim brojem policajaca – prvi put sa samo 12, a drugi put sa devet.
Ove događaje karakteriše ne samo gubitak ljudskih života, već i duboka bol i patnja porodica koje su ostale iza njih. Grad Cetinje, kao istorijski i simbolički centar Crne Gore, ima obavezu da na dostojanstven način obeleži stradanje svojih građana. Podizanje spomenika predstavlja minimum društvene odgovornosti prema žrtvama i njihovim porodicama.
Kroz ovakve inicijative i okupljanja, građani Cetinja pokazuju svoju solidarnost i spremnost da se bore za pravdu. Ove tragedije ne bi smele biti zaboravljene, a sećanje na žrtve mora ostati živo. Zakonodavne promene, kao što je „Markov i Mašanov zakon“, mogu pomoći u smanjenju nasilja i zaštiti budućih generacija.
U ovom trenutku, važno je da zajednica ostane ujedinjena i da se aktivno bori protiv nasilja. Pomen žrtvama, kao i borba za pravdu, mora biti u centru pažnje svih građana. Tragedija koja se desila na Cetinju služi kao podsetnik na krhkost ljudskog života i potrebu za promenama koje će doprineti sigurnijem društvu. Ovi događaji su poziv na akciju, kako bi se sprečilo da se slične tragedije ponove u budućnosti.
