U Srbiji se već skoro deceniju postavlja pitanje – ko bolje upravlja zgradama, profesionalni upravnik ili komšija upravitelj? Prvi profesionalni upravnik u Srbiji dobio je licencu 2017. godine, a danas ih ima oko 1.450, raspoređenih po gotovo svim gradovima. Ova dilema se često postavlja jer i jedni i drugi imaju svoje prednosti i mane.
Srđan Paroški je jedan od komšija upravitelja u Beogradu, koji već pet godina upravlja malom zgradom u naselju Mirijevo. Kako ističe, s obzirom na to da se svi stanari poznaju, lakše je dogovoriti se o održavanju i problemima. Paroški ne naplaćuje svoj angažman, već se sve dogovara putem viber grupe. On smatra da je ključ uspeha u zajedništvu i svesti da zgrada nije samo privatni prostor, već zajednički prostor svih stanara.
Ipak, on upozorava da se situacije značajno razlikuju u zavisnosti od veličine zgrade. U njegovom slučaju, mala zgrada omogućava lakšu komunikaciju, dok veće zgrade, kao što je ona u kojoj živi njegov otac na Novom Beogradu, zahtevaju profesionalno upravljanje. Paroški naglašava da je važno da upravnik ima sposobnost brzog rešavanja problema i da zna kako da motiviše ljude da se uključe u održavanje zgrade.
S druge strane, Marina Mitić, profesionalna upravnica zgrade na Voždovcu, ističe da je njen posao kompleksan, obuhvata administraciju, zakonske propise i razne popravke. Mitić je stekla licencu pre šest godina i ističe da je školovanje u ovom poslu vrlo korisno zbog poznavanja zakona i procedura. Kaže da je najteže pronaći kvalitetne majstore, a da su stanari postali sve zahtevniji.
Mitić napominje da vreme koje provodi na održavanju zgrade varira – nekad je sve mirno, a nekad se desi problem zbog kojeg je potrebno puno angažovanja. U proseku, ako postoji dobar plan, dovoljno je oko pet sati nedeljno za uredno funkcionisanje zgrade, ali hitne intervencije se ne mogu predvideti.
Prema rečima Mitić, ukoliko su stanari nezadovoljni radom profesionalnog upravnika, oni imaju mogućnost da se žale Privrednoj komori Srbije ili lokalnim inspekcijama. Da bi upravnik bio smenjen, potrebna je dvotrećinska većina glasova na skupštini stambene zajednice.
Ovaj izazov održavanja zgrada nije jedinstven samo za Srbiju. Maria Bellavia, bivša profesionalna upravnica iz Palerma, objašnjava da je iskustvo u Italiji slično. Ona naglašava da upravnik mora imati široko znanje o različitim oblastima, od prava do arhitekture. Obuka traje oko godinu dana, a upravnici su dužni da se svake godine usavršavaju.
Bellavia ističe da je posao upravnika raznolikan, uključujući sve, od organizacije čišćenja zgrade do rešavanja komšijskih nesuglasica. U Italiji, zarade profesionalnih upravnika variraju, zavisno od veličine zgrade. Na primer, za upravljanje malom zgradom sa deset stanova, plata iznosi oko 300 evra mesečno, dok za veće zgrade može dostići i do 1.500 evra.
U Srbiji se svi stanovi plaćaju istu sumu za upravnika, dok u Italiji to zavisi od veličine stana i njegove vrednosti. Ova razlika pokazuje kako se pristupi upravljanju zgradama razlikuju u različitim zemljama.
U zaključku, i profesionalni upravnici i komšije upravitelji imaju svoje prednosti i izazove. Odabir između njih zavisi od specifičnih okolnosti, kao što su veličina zgrade, spremnost stanara da učestvuju u održavanju, i lične preferencije. Obe strane imaju svoje vrednosti i načine kako doprinose boljem životu u zajednicama.
