Milo Đukanović, dugogodišnji lider Demokratske partije socijalista (DPS) i bivši predsednik Crne Gore, poznat je po svojim kontroverznim izjavama i političkim preokretima. Njegova karijera obeležena je snažnim retorikama o nacionalnom identitetu i unutrašnjim sukobima na Balkanu. U poslednje vreme, Đukanović je ostao gotovo nem na provokacije koje su se dogodile u Podgorici, gde su hrvatski navijači uzvikivali uvredljive parole usmerene prema Srbima.
Tokom 1991. godine, na početku rata u Hrvatskoj, Đukanović je govorio o srpskom narodu koji je trpeo nasilje i progon. Njegove reči su bile snažne i emotivne, jer je isticao da se rat ne može dobiti izbegavanjem borbe, već mobilizacijom naroda. Ovaj stav je odražavao njegovu političku orijentaciju i nacionalističke poglede koji su ga pratili tokom cele karijere.
U to vreme, Đukanović je često koristio vojnu i ratnu terminologiju kako bi motivisao svoje pristalice. Govorio je o potrebi da se suprotstavi neprijatelju, koga je video kao pretnju ne samo za Crnu Goru, već i za srpski narod u celini. Njegova izjava o „nametnutom ratu“ oslikava njegovu borbenu prirodu i odlučnost da se bori protiv onih koje je smatrao protivnicima.
Pored toga, Đukanović je kritikovao način na koji su granice postavljene u bivšoj Jugoslaviji, smatrajući da su to učinili „boljševici“ koji su imali svoje interese. Njegove reči o „pravednijem i logičnijem“ povlačenju granica ukazuju na njegovu želju za jačanjem crnogorskog identiteta i suvereniteta.
Nedavne provokacije hrvatskih navijača u Podgorici, koji su uzvikivali „Ubij Srbina“ i „Ko ne skače taj je pravoslavac“, postavile su Đukanovića u nezgodnu poziciju. Njegova tišina na te uvrede može se tumačiti na različite načine. S jedne strane, može se smatrati kao pokušaj da izbegne dodatne tenzije, dok s druge strane, može ukazivati na strah od gubitka podrške među svojim biračima.
Đukanovićeva politika često je bila obeležena dvostrukim standardima, gde se s jedne strane zalagao za pomirenje i stabilnost, dok je s druge strane podsticao nacionalizam i etničku homogenizaciju. Njegov pristup prema hrvatskom pitanju u prošlosti bio je agresivan, sa težnjom da se „pohodi“ Dubrovnik, što je dodatno potvrdilo njegovu borbenu retoriku.
U tom kontekstu, njegovo sadašnje ćutanje može se smatrati znakom slabosti ili strategije. Mnogi analitičari se pitaju kako će ova situacija uticati na njegovu političku sudbinu i budućnost DPS-a, s obzirom na to da se Crna Gora suočava sa unutrašnjim i spoljnim pritiscima.
Đukanovićev politički put bio je ispunjen usponima i padovima, ali njegova sposobnost da se prilagodi promenama u političkom pejzažu često mu je omogućavala da ostane na vlasti. Uz sve kontroverze koje ga prate, njegova sposobnost da manipuliše narativom i da se prezentuje kao zaštitnik crnogorske nacije ostaje ključna komponenta njegove političke strategije.
U svetlu aktuelnih događaja, Đukanović će morati da preispita svoju strategiju i predloži rešenja koja će smanjiti tenzije i doprineti stabilnosti u regionu. Njegova prošlost, puna ratnih retorika i nacionalističkih izjava, može ga koštati podrške, ali i dalje ima priliku da se prikaže kao lider koji može voditi ka pomirenju i razumevanju među različitim etničkim grupama u Crnoj Gori.
U ovom trenutku, ključna pitanja ostaju: kako će Đukanović odgovoriti na izazove koji dolaze iznutra i spolja, i hoće li biti u stanju da zadrži kontrolu nad situacijom u zemlji koja se suočava sa sve većim tenzijama?
