Kada se govori o porezu na imovinu, posebno za fizička lica koja ne vode poslovne knjige, postoji mogućnost značajnog smanjenja ovih obaveza. Advokat Sonja Pekić naglašava da popusti na porez ne dolaze automatski, već zahtevaju aktivnost samih poreskih obveznika.
Porez na imovinu se reguliše Zakonom o porezima na imovinu, a obračun počinje od tržišne vrednosti nepokretnosti. Ova vrednost zavisi od zone u kojoj se objekat nalazi, a stanje nepokretnosti se obično ne uzima u obzir. Nakon određivanja tržišne vrednosti, ona se koriguje zakonski predviđenom amortizacijom, a na utvrđenu osnovicu se primenjuje poreska stopa od 0,3%.
U Srbiji, zahvaljujući relativno niskoj poreskoj stopi, porez na imovinu ne predstavlja značajno opterećenje u poređenju sa zemljama u regionu ili zapadnoevropskim državama. Pekić objašnjava da je ova stopa niska zbog socijalnih aspekata, jer pogađa i domaćinstva koja poseduju samo jednu nekretninu u kojoj žive, a nemaju visoke prihode. Povećanje poreza moglo bi stvoriti preveliko opterećenje za takva domaćinstva i obeshrabriti ih da poseduju sopstvenu imovinu.
Jedan od ključnih uslova za umanjenje poreza je to da građani imaju prijavljeno prebivalište na adresi stana ili kuće u kojoj žive. Prema članu 13. Zakona, ako je to ispunjeno, obveznici mogu ostvariti pravo na umanjenje poreza na imovinu do 50%. Zakon takođe omogućava dodatno umanjenje ako članovi domaćinstva imaju prijavljeno prebivalište na istoj adresi.
Međutim, Pekić naglašava da se ovo umanjenje ne primenjuje automatski, već isključivo na osnovu podnete poreske prijave. Samo prijavljivanje na adresi nije dovoljno da se ostvari pravo na umanjenje. Ako prijava nije podneta, obveznik ne može retroaktivno ostvariti pravo na umanjenje, niti može tražiti povraćaj novca za prethodni period.
Građani mogu proveriti da li je umanjenje primenjeno u tabelarnom prikazu obračuna na prvoj strani rešenja o porezu. Ako umanjenje nije odobreno, prvi korak je provera da li je podneta prijava. Ako nije, obveznik treba da podnese prijavu za naredne godine. Ukoliko je prijava podneta, ali umanjenje nije primenjeno, građanin treba da izjavljuje žalbu.
Rok za podnošenje žalbe je 15 dana od dana prijema rešenja. Pekić upozorava da je ovaj rok obavezan i da njegovo propuštanje dovodi do pravnosnažnosti rešenja. Ako Poreska uprava ne prizna umanjenje, građani mogu podneti žalbu drugostepenom organu, a ako ni tu žalba ne bude usvojena, preostaje mogućnost pokretanja upravnog spora pred Upravnim sudom.
Kada žalba bude usvojena, građani mogu tražiti povraćaj višeg plaćenog poreza, uz pripadajuću zateznu kamatu od dana uplate, ili mogu preknjižiti iznos za naredni poreski period. Međutim, Pekić upozorava da žalba ne odlaže izvršenje, što znači da obveznik mora postupati po rešenju i platiti iznos u roku, čak i ako smatra da je rešenje nezakonito. U suprotnom, postoji rizik od nastanka zateznih kamata i mogućih mera prinudne naplate.
U zaključku, razumevanje poreskih obaveza i mogućnosti za umanjenje poreza na imovinu može značajno uticati na finansijsko opterećenje građana. Ključna je proaktivnost poreskih obveznika i pravilno tumačenje zakonskih propisa kako bi se iskoristile sve dostupne olakšice.
