Alfred Hičkok je bio jedan od najuticajnijih reditelja u filmskoj istoriji, poznat po svom perfekcionizmu i izuzetnim zahtevima prema glumcima. Njegova karijera obeležena je fascinantnim izborom glumaca, iako je u ranim danima imao poteškoće zbog pritisaka studija koji su mu često nametali glumce koje nije smatrao pravim izborom za određene uloge. Ove okolnosti su ga prisilile da se prilagođava i razvija svoj stil, ali su mu kasnije omogućile da stvara nezaboravne filmske likove.
Keri Grant, Džejms Stjuart i Entoni Perkins su neki od glumaca koji su ostavili dubok trag u Hičkovim filmovima. Njegova opsesija ženama sa platinastom kosom rezultirala je nezaboravnim ulogama Grejs Keli, Ingrid Bergman i Dženet Li. Međutim, Hičkokova karijera nije bila bez izazova, a njegovo ponašanje prema glumicama je često bilo kontroverzno. Na primer, njegov odnos sa Tipi Hedren, zvezdom filma „Ptice“, bio je problematičan i ostavio je dubok trag na njenoj karijeri.
Hičkok se nije preselio u Holivud sve do 1940. godine, ali je svoj američki debi napravio sa filmom „Rebeka“, koji je osvojio Oskara za najbolji film. Ovaj uspeh je unapredio njegov status, ali kao relativni novajlija u industriji, Hičkok nije mogao da privuče najveće holivudske zvezde da igraju u njegovim filmovima. Njegov stil filma, koji je naglašavao napetost i psihološke aspekte, zahtevao je glumce koji su mogli da pruže duboku emocionalnu interpretaciju.
Nakon „Rebeki“, Hičkok je nastavio sa radom na filmu „Strani dopisnik“, koji je takođe bio nominovan za Oskara. Ipak, Hičkok nije bio zadovoljan izborom glavnog glumca. Naime, on je smatrao da bi Gari Kuper bio idealan izbor za ulogu, nazivajući ga „glumcem koji je dobro prilagođen vrsti filmova koje voli da radi“. Međutim, Kuper je odbio ponudu, smatrajući da je uloga u trileru izvan njegove uobičajene zone komfora, što je Hičkoku otežalo izbor.
U jednom intervjuu, Hičkok je otkrio da je nakon što je završio scenario za „Stranog dopisnika“, otišao do Kupera da mu ponudi glavnu ulogu. „Ali, s obzirom na to da je u pitanju bio triler, odbio je“, prisetio se Hičkok. Kuper je tada bio poznat po vesternima i avanturističkim filmovima, i nije želeo da se odmakne od te uspešne formule. Na kraju, ulogu je dobio Džoel Makrej, koji je uspeo da ispuni Hičkokove zahteve.
Mnogo godina kasnije, Kuper je priznao Hičkoku da je bila greška što je odbio ulogu u „Stranom dopisniku“. Nažalost, nikada im se više nije ukazala prilika da rade zajedno, što je ostalo kao neostvareni san za obojicu. Ovaj incident osvetljava Hičkokovu sposobnost da prepozna potencijal u glumcima, kao i njegovu frustraciju kada su mu drugi nametali odluke koje su uticale na njegov rad.
Hičkok je ostao poznat po svom veštom korišćenju napetosti i psiholoških momenata, stvarajući filmove koji su ostavili dubok utisak na publiku. Njegova sposobnost da stvara napetost kroz likove i njihove unutrašnje sukobe postavila je nove standarde u filmskoj industriji. Bez obzira na izazove sa kojima se suočavao, Hičkok je nastavio da stvara remek-dela koja će se pamtiti i decenijama kasnije. Njegova ostavština živi i danas, a njegovi filmovi i dalje inspirišu nove generacije reditelja i glumaca.
