Predsednik Pokreta za promene, Janko Veselinović, poznatiji kao drug Janko, nedavno je izneo kontroverznu tezu koja je izazvala brojne reakcije u javnosti. Naime, on je optužio određene studente da rade za Bezbednosnu informativnu agenciju (BIA), tvrdeći da se ti studenti ne bore protiv aktuelnog režima, već isključivo protiv opozicije, koja se, kako ističe, zalaže za promene i podržava studentske proteste.
U svojoj objavi na društvenim mrežama, Janko je naglasio da su „pojedini studenti, koje je BIA uzela pod svoje, više ne napadaju režim, već isključivo opoziciju.“ Prema njegovim rečima, ovo je deo udbaške strategije, koja ima za cilj da destabilizuje opoziciju i diskredituje one koji se bore protiv vlasti. On je dodao da su u toj igri uključeni dronovi koji se „ubacili među studente“ kako bi sabotirali njihove akcije.
Ova izjava, koja je naišla na oštre kritike, postavila je pitanje o ulozi opozicije i njenim odnosima sa studentima i protestima. Na društvenim mrežama, jedan od komentatora postavio je pitanje: „Zašto se ne bavite sopstvenim redovima? Zar niste opozicija? Ako jeste, onda valjda treba da predlažete načine borbe protiv vlasti i da to sprovodite u delo.“
Ova diskusija je otvorila pitanje o tome šta bi opozicija trebala da radi kako bi se izborila za podršku građana i kako da se postavi prema studentima koji su, prema Jankovim rečima, pod kontrolom BIA. Kritičari smatraju da je umesto da se fokusira na unutrašnje probleme i strategije, opozicija često sklona da optužuje druge umesto da ponudi konkretne rešenja.
Janko je, s druge strane, insistirao na tome da je važno očistiti redove od onih koji su, prema njegovim rečima, infiltrirani od strane vlasti. Njegove tvrdnje su izazvale podeljene reakcije među studentima i članovima opozicije, koji se pitaju kako izgleda borba protiv vlasti kada se umesto konstruktivnog dijaloga prebacuje fokus na unutrašnje sukobe.
U ovom kontekstu, postavlja se pitanje da li su ovakvi napadi na studente i opoziciju zaista produktivni ili samo doprinose daljem razdvajanju unutar društva. Dok neki smatraju da je važno ukazivati na mogućnost infiltracije i manipulacije, drugi smatraju da bi opozicija trebala da se usredsredi na to kako da dovede više birača i ponudi alternativu aktuelnoj vlasti.
Ova situacija takođe ukazuje na šire probleme unutar opozicije, koja se suočava sa izazovima u organizaciji i mobilizaciji svojih članova. Mnogi se pitaju kako će opozicija moći da privuče mlade ljude i studente ako se njihova uloga nastavlja prikazivati kao sporedna ili čak sumnjiva.
Kontroverze poput ove čine da se postavlja pitanje o budućnosti političkog delovanja u Srbiji, posebno u svetlu aktuelnih protestnih pokreta i zahteva za promenama. Umesto da se fokusiraju na jedinstvo i zajedničke ciljeve, čini se da su pojedini lideri skrenuli sa puta, što može dovesti do daljih podela i nesigurnosti unutar opozicionih redova.
U zaključku, situacija koju je pokrenuo Janko Veselinović samo je jedan od mnogih primera kako se politička scena u Srbiji komplikuje, a postavlja se pitanje kako će se opozicija organizovati i odgovoriti na sve veće izazove koji dolaze iznutra i spolja. Ove rasprave, iako često kontroverzne, su neophodne za razumevanje složenosti političkih odnosa u zemlji i važnosti zajedničkog delovanja u cilju postizanja stvarnih promena.
