Ove nedelje, šef NASA-e Džared Ajzakman najavio je da će američka agencija početi rad na prvoj međuplanetarnoj letelici na nuklearni pogon, uoči planiranog lansiranja ka Marsu 2028. godine. Misija, poznata kao Space Reactor-1 (SR-1) Freedom, ima ambiciju koja daleko prevazilazi samo dolazak do Marsa. Ako bude uspešna, predstavljaće kulminaciju više od 60 godina eksperimenata i neuspelih projekata u oblasti nuklearnog pogona i mogla bi drastično promeniti međuplanetarna putovanja.
Letelica će koristiti sistem nuklearnog električnog pogona, za koji NASA tvrdi da „pruža izuzetne mogućnosti za efikasan transport mase u dubokom svemiru“. Ovaj tip motora se razlikuje od ranijih misija koje su koristile nuklearnu energiju na drugačije načine, poput radioizotopnih termoelektričnih generatora (RTG). Dok RTG uređaji koriste toplotu nastalu radioaktivnim raspadom plutonijuma-238, nuklearni električni pogon (NEP) će koristiti nuklearni fisijski reaktor za proizvodnju električne energije koja pokreće jonski motor.
Ideja o svemirskim letelicama na nuklearni pogon nije nova. Projekat Orion iz 1950-ih predviđao je pogon pomoću udarnih talasa serije nuklearnih eksplozija, dok je Projekat Dedalus iz 1970-ih predlagao korišćenje nuklearne fuzije. NASA-in koncept SR-1 Freedom koristiće umanjenu verziju reaktora koji napaja gradove, kako bi se proizvodila energija potrebna za jonski motor.
U poređenju sa RTG sistemima, koji su korišćeni u brojnim misijama, kao što su „Vojadžer“ i „New Horizons“, NEP nudi veće mogućnosti za rad u udaljenim delovima Sunčevog sistema gde Sunčeva svetlost slabi. Tokom razvoja nuklearnog pogona, NASA je shvatila da RTG sistemi, iako su dugotrajni, ne mogu pružiti potrebnu snagu za složenije misije. Zato je NEP rešenje koje može omogućiti dugotrajne misije sa većim potiskom.
Drugi važan tehnološki pravac, jonski motor, funkcioniše tako što jonizuje atome gasovitog goriva, kao što su ksenon ili kripton, i ubrzava ih kroz mlaznicu, stvarajući potisak. Ova tehnologija omogućava postizanje brzina preko 320.000 km/h, što je značajno brže od tradicionalnih raketa.
Nuklearni električni pogon će se oslanjati na reaktor od 20 kilovata sa niskoobogaćenim uranijumom, smeštenim na kraju letelice kako bi se zaštitili ostali delovi od zračenja. Ovaj sistem će takođe koristiti radijatore za odvođenje viška toplote, što je ključno za rad reaktora u svemiru. Upotreba nuklearne energije u svemiru nije nova; NASA koristi ovu tehnologiju od 1960-ih, a projekat SNAP-10A iz 1965. godine bio je prvi uspešan primer nuklearnog električnog pogona.
Međutim, bezbednost ostaje ključno pitanje kada je reč o slanju nuklearnog materijala u svemir. Lansiranje misije „Kasini-Hajgens“ 1997. godine izazvalo je kontroverze zbog nošenja RTG-a sa plutonijumom. Iako su postojale zabrinutosti, misija je uspela, a radioaktivni materijal je bio zaštićen izuzetno izdržljivim slojevima.
Ipak, postavlja se pitanje o rizicima koji dolaze sa korišćenjem nuklearne tehnologije u svemiru. Postoji zabrinutost da bi letelice sa nuklearnim pogonom mogle proizvesti radioaktivni otpad koji bi mogao predstavljati opasnost u budućnosti, posebno ako bi došlo do sudara na mestima gde može postojati život.
NASA se ponovo fokusira na razvoj nuklearnog električnog pogona, koji bi mogao biti ključan za buduće misije ka Marsu i dalje. Iako je teško predvideti da li će lansiranje misije do 2028. godine biti uspešno, ako uspe, ova tehnologija bi mogla doneti revoluciju u svemirskim putovanjima. Od potencijalnog slanja astronauta na Mars do istraživanja spoljašnjih delova Sunčevog sistema, budućnost svemirskih putovanja izgleda svetlije nego ikada.
