U pojedinim delovima sveta, iznajmljivanje jelki za božićne i novogodišnje praznike postalo je poseban biznis koji se bazira na očuvanju životne sredine. Ova praksa podrazumeva da se umesto seče miliona stabala, jelke iznajmljuju na ograničeno vreme, a zatim se vraćaju na plantaže gde nastavljaju da rastu. Ovim se teoretski smanjuje ugljenični otisak i čuva priroda.
U zemljama kao što su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i širom Zapadne Evrope, postoje specijalizovane platforme koje nude sveobuhvatne usluge, uključujući dostavu jelke na kućnu adresu, detaljna uputstva za održavanje i preuzimanje drveta nakon praznika. Cilj je omogućiti da biljka preživi boravak u zatvorenom prostoru i da se vrati u prirodu bez trajnih posledica.
Iako se interesovanje za ovu praksu polako pojavljuje i u Srbiji, iznajmljivanje jelki kod nas još uvek nije zaživelo. Prema anketama sprovedenim među glavnim rasadnicima i vrtnim centrima, nijedan od njih ne nudi ovu uslugu, niti pokazuje spremnost da se upusti u takav posao. Razlozi su raznovrsni – od sezonskog karaktera posla koji zahteva dodatne resurse, do neizvesnosti u vezi sa sudbinom stabala nakon vraćanja.
Stručnjaci smatraju da je ideja privlačna, ali u praksi teško održiva. Željko Marković, stručnjak za hortikulturu, objašnjava da prirodna jelka može izdržati u zatvorenom prostoru najviše deset do petnaest dana. Tokom boravka u toplini, posebno u suvom vazduhu, biljka trpi ozbiljne posledice, a ni zalivanje ni prskanje ne mogu to nadoknaditi. Ako se drži blizu grejnih tela, šanse za preživljavanje su minimalne.
Da bi jelka imala šansu da se oporavi, mora se pažljivo izvaditi iz zemlje s očuvanim korenom i busenom, zatim smeštati u odgovarajuću posudu i sadi u kvalitetan supstrat. Boravak u zatvorenom treba da bude kratak, prostor treba redovno provetravati, a biljka mora biti udaljena od grejnih tela. Kada počne da odbacuje iglice, to je znak da mora napolje, a ako izgubi više od trećine iglica, obično se ne oporavi.
Jedna od najčešćih grešaka je vađenje jelki s minimalnim korenom, što smanjuje šanse za preživljavanje nakon ponovnog sađenja. Milja Vuković, ekološka aktivistkinja, ističe da većina jelki koje se prodaju potiče sa monokulturnih plantaža, što ih čini manje ekološki održivima. Vađenje jelki često oštećuje koren, a transport dodatno povećava ugljenični otisak, što dovodi u pitanje stvarni ekološki efekat.
Preporučuju se alternativna rešenja za praznike, kao što su ukrašavanje postojećih biljaka u domu, korišćenje drveta u saksiji koje se može držati na terasi do proleća, ili čak simbolično dekorisanje zimzelene grane. Kreativne jelke od različitih materijala takođe mogu biti prihvatljiva rešenja. Ako se odluči za veštačku jelku, savetuje se da se koristi dugoročno, kako bi se neutralizovao proizvodni i transportni otisak, ali problem ostaje što su ove jelke često izrađene od plastike i materijala koji se teško ili uopšte ne recikliraju.
Iako se iznajmljivanje jelki promoviše kao ekološki odgovoran biznis, ostaje otvoreno pitanje koliki procenat stabala zapravo preživi praznike i nastavi da raste. Čak ni međunarodni servisi koji nude ovu uslugu ne objavljuju podatke o stvarnoj stopi opstanka jelki nakon praznične sezone.
U zaključku, iako je ideja o iznajmljivanju jelki privlačna i potencijalno ekološki održiva, njena realizacija nosi sa sobom mnoge izazove i nedoumice. Pristup prema očuvanju prirode zahteva pažljivo razmatranje i odgovornost, kako bi se obezbedila održivost i zdravlje naših ekosistema.
