Izložba „Ispit zrelosti – maturanti vojvođanskih gimnazija od polovine 19. veka do šezdesetih godina 20. veka“, koja se trenutno održava u Gradskom muzeju u Somboru, predstavlja bogatu istoriju gimnazijskog obrazovanja u Vojvodini. Autorke izložbe, Čarna Milinković, istoričarka i direktorka Muzeja Vojvodine, i Ljubica Otić, muzejska savetnica u penziji, sabrale su različite aspekte školovanja kroz vekove, od prvih ispita zrelosti do tradicija maturskih svečanosti.
Izložba prikazuje kako su izgledali ispiti zrelosti i maturske svečanosti od druge polovine 19. veka do šezdesetih godina 20. veka. U njoj su izloženi učionice iz tog perioda, istorijski zapisi, maturski panoi, kao i nastavna sredstva i udžbenici. Publika će imati priliku da uživa u ovoj postavci sve do 15. jula.
Direktorka Muzeja Vojvodine, Čarna Milinković, ističe da muzej raspolaže bogatom zbirkom koja je inspirisala ovu izložbu. Izložba je do sada gostovala u nekoliko gradova, a jedan od najzanimljivijih eksponata je maturski pano iz 1904. godine sa Srpske velike škole u Novom Sadu, današnje Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Na ovom panu, što je u to vreme bilo neuobičajeno, nalazi se devojčica Ana Mihaldžić, ćerka poznatog prote Stevana Mihaldžića.
Milinković napominje da su đaci vojvođanskih gimnazija često postajali značajne ličnosti u društvu. Izložba takođe osvetljava društveni sloj koji je u to vreme imao pristup gimnazijskom obrazovanju. Iako su gimnazije bile prvenstveno namenjene deci iz imućnijih porodica, postojali su fondovi koji su omogućavali obrazovanje i deci iz siromašnijih slojeva.
Tokom Prvog i Drugog svetskog rata, obrazovni sistem je nastavio da funkcioniše uprkos oružanim sukobima. Milinković naglašava da su škole ostale otvorene, što svedoči o važnosti obrazovanja, čak i u teškim vremenima. Učionice su tada izgledale drugačije – dečaci su sedeli u skamijama, a strogo se vodilo računa o pravilnom sedenju. Devojčice su, pak, polagala gradivo vanredno.
Kada su dečaci polagali maturu, dobijali su cilindar i štap, što je predstavljalo ulazak u svet odraslih. Devojčice su, s druge strane, za ulazak u svet dama dobijale haljine i aksesoare. Ova tradicija se održavala i kroz poklone koje su maturanti davali svojim razrednim starešinama. Maturanti su nekada darivali svoje profesore u znak zahvalnosti, a ti pokloni su se čuvali u domovima učitelja.
Izložba takođe pokazuje da je bilo veoma malo udžbenika, a profesori su često predavali više predmeta, koristeći beleške sa svojih studija. Učenje na času bilo je ključno, jer su učenici uglavnom bili bez svojih udžbenika.
Na kraju, Milinković otkriva da su proslave završetka školovanja u prošlosti bile skromnije. Maturanti su se okupljali, ali to nije bila praksa kao danas. Sačuvane su fotografije iz kafana, na kojima su generacije proslavljale desetogodišnjicu mature. Ove tradicije, kao i značaj obrazovanja kroz istoriju, predstavljaju važan deo identiteta vojvođanskih gimnazija i njihovih maturanata. Izložba nudi jedinstven uvid u to kako su se vrednosti obrazovanja i prosvete razvijale kroz vreme, ostavljajući neizbrisiv trag u kulturi i društvu.
