Palmarola nema grad ni puteve. Nema električne energije, mobilnog signala niti trajektnog pristaništa. Većinu dana jedini način da se stigne do ostrva jeste malim čamcem iz Ponze, udaljene oko osam kilometara preko Tirenskog mora. Ovo malo, skriveno ostrvo se nalazi zapadno od Rima, dovoljno blizu da se može posetiti u okviru jednodnevnog izleta, ali i dovoljno udaljeno da saobraćaj i gužve italijanske prestonice deluju kao da pripadaju drugoj planeti.
Dok rimski forumi, fontane i trgovi privlače milione posetilaca, Palmarola uglavnom izostaje iz turističkih vodiča. Mnogi turisti nikada ni ne čuju za nju, a i mnogi Rimljani je nikada ne posete. Ono što privlači ljude koji se ipak odluče na prelazak nije infrastruktura niti udobnost, već upravo njihov izostanak. Palmarola se strmo uzdiže iz mora u vidu vulkanskih litica, ispresecanih morskim pećinama i uskim uvalama. Postoji samo jedna plaža, mreža pešačkih staza koje vode u unutrašnjost i vrlo malo tragova savremenog razvoja.
Dolazak na ostrvo iz Rima podrazumeva vožnju vozom do luke Ancio, zatim trajekt do Ponze, a potom dogovor sa ribarom ili privatnim vlasnikom čamca za prevoz u oba pravca. Bez stalnih stanovnika, Palmarola je destinacija koju više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam. Na ostrvu postoji samo jedan restoran koji služi svežu ribu i izdaje ograničen broj skromnih soba uklesanih u stare ribarske grotla duž litica. Gosti rezervišu mesece unapred i borave na principu punog pansiona, a cena noćenja počinje od 150 evra.
Marija Andreini, četrdesetčetvorogodišnja IT stručnjakinja koja radi na daljinu iz Treviza, svake godine posećuje Palmarolu sa suprugom Marijom, bankarskim menadžerom, i njihovim petnaestogodišnjim sinom Patricijom. „Ima toliko toga, a opet tako malo da se radi. Dane provodimo roneći s maskom i sunčajući se na plaži ispred restorana, koja je prekrivena ružičastim koralnim oblucima. Noću ležimo na plaži i posmatramo zvezde“, priča Marija. U zoru, vlasnici restorana vode ih na planinarenje do najvišeg vrha ostrva kako bi posmatrali izlazak sunca.
Pešačke staze vode u unutrašnjost sa plaže, penjući se ka ruševinama srednjovekovnog manastira i ostacima praistorijskog naselja. „Za večeru jedemo svežu ribu direktno iz mreže. Čitavu nedelju imamo osećaj kao da živimo neko iskonsko, brodolomačko iskustvo“, dodaje Andreini. Ona savetuje posetioce da, pored opreme za plažu, ponesu i planinarske cipele. Navodi da je mnogo putovala, ali ne može da pronađe mesto koje bi joj bilo draže od Palmarole.
Jedine životinje koje posetioci mogu sresti na kopnu su divlje koze, koje se sklanjaju među niskim palmama po kojima je ostrvo dobilo ime. Palmarola predstavlja putovanje unazad u praistoriju, kada su se pećinski ljudi okupljali ovde u potrazi za dragocenim opsidijanom, koji se i danas može videti u crnim prugama na liticama.
Silverio Kapone, lokalni istoričar, kaže da ostrvo kroz istoriju uglavnom ostalo nenaseljeno. Vlasništvo nad ostrvom potiče iz 18. veka, kada su napuljske porodice dobile dozvolu da podele Palmarolu. Danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na brojne parcele koje pripadaju porodicama koje i dalje žive na Ponzi.
Visoko na liticama, male pećine su pretvorene u jednostavna privatna boravišta, obojena u belo i plavo. Ribari su ih koristili kao skloništa tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže snabdevene zalihama. Na vrhu morske stene nalazi se mala kapela posvećena Svetom Silveriju, papi iz 6. veka, koji je verovatno umro na Palmaroli.
Palmarola, sa svojom divljom lepotom i netaknutom prirodom, nudi jedinstveno iskustvo koje se teško može pronaći na drugim mestima. To je oaza mira, idealna za one koji beže od užurbanosti savremenog života.
