Od ranije je poznato da hobotnice mogu da se pare „na daljinu“, tako što mužjak drži ženku na odstojanju, „na dužini ruke“. Ovaj fascinantan proces uključuje specijalizovani pipak poznat kao hektokotilus, kojim mužjak ubacuje kesicu sa spermom u reproduktivni sistem ženke. Međutim, naučnicima nije bilo jasno kako ovaj pipak pronalazi pravo mesto kada mužjak ne vidi šta radi. Nova studija otkriva kako se hektokotilus „snalazi“.
Tokom parenja, mužjak ubacuje hektokotilus u ženkin „plašt“, vrećastu strukturu koja se nalazi iza očiju, a u kojoj se nalaze njeni glavni organi, uključujući i reproduktivne. Kako muškarac uspeva da locira jajovod nije bilo objašnjeno sve do nedavne objave u časopisu Science. Istraživači su otkrili posebna čula na ovom pipku, koja su slična onima na ostalim krakovima hobotnice, sa brojnim pijavicama hemotaktilnih receptora.
Ovi receptori pomažu hobotnicama da „okuse“ okolinu, omogućavajući im da pronađu hranu ili prepoznaju štetne mikroorganizme. Međutim, kod hektokotilusa, koji se obično drži uz telo kada se ne koristi za parenje, njihova funkcija do sada nije bila jasna. Tokom istraživanja, naučnici su utvrdili da jajovod ženke proizvodi enzime koji stvaraju polni hormon progesteron. Otkriće da receptori na pipku omogućavaju mužjaku da detektuje progesteron ukazuje na to da mužjak može da oplodi ženku čak i kada je ne vidi.
Dodatno, uočeno je da amputirani specijalizovani pipci mužjaka reaguju na progesteron, ali ne i na druge slične hormone. Analiza ćelija hektokotilusa kod tri jedinke pokazala je da sadrže čak tri puta više hemotaktilnih receptora i tri puta više neurona nego u običnom pipku. Ova sposobnost „okusnog“ detektovanja hormona tokom parenja nije neuobičajena kod životinja, ali je specifično to što kod hobotnica hektokotilus obavlja obe funkcije, što istraživači povezuju sa njihovom samotnjačkom prirodom.
Samotnjački način života hobotnica predstavljao je izazov za laboratorijska istraživanja. Mužjak i ženka su smešteni u isti rezervoar, ali razdvojeni pregradom, jer često postaju agresivni i mogu čak i da se međusobno pobiju. Pregrada je imala otvore kroz koje su hobotnice mogle da pruže pipke i postepeno se „upoznaju“. Naučnici su planirali da uklone pregradu kada se jedinke naviknu jedna na drugu, ali su se iznenadili kada je mužjak provukao svoj pipak za parenje kroz otvor i ubacio ga u ženkin plašt.
Kada su isti eksperiment ponovili sa drugim parovima, dobili su isti rezultat. Važno je i to da se isto ponašanje dešavalo u potpunom mraku, što dodatno potvrđuje hipotezu da hobotnice mogu da se pare bez ikakvog vizuelnog kontakta. Profesor Nikolas Belono sa Univerziteta Harvard naglašava da „ima smisla da je pipak i senzor i organ za parenje, jer u ovim slučajnim susretima mora brzo da pronađe ženku, locira jajovod i odmah započne parenje ili da odustane“.
Ova istraživanja otkrivaju duboku složenost reproduktivnog ponašanja hobotnica i pružaju uvid u njihove jedinstvene adaptacije koje im omogućavaju da se uspešno pare čak i bez direktnog vida. Ovakva saznanja su od velike važnosti za razumevanje biologije ovih fascinantnih stvorenja i njihove uloge u ekosistemima u kojima žive. S obzirom na to da hobotnice često žive samotnjački, njihova sposobnost da identifikuju i privuku ženke u uslovima gde je vizuelna komunikacija otežana, može imati značajan uticaj na uspešnost reprodukcije.
U zaključku, istraživanje o parenju hobotnica otvara nova pitanja i mogućnosti za dalja istraživanja u oblasti morske biologije, a istovremeno nas podseća na složenost i raznovrsnost životinjskog sveta.
