Grčki ministar za migracije i azil, Tanos Plevris, analizira dva modela za moguću zabranu nošenja burke u Grčkoj. Ova tema je već postavljena pred poslanike u grčkom parlamentu i mogla bi uskoro dobiti zakonski okvir, a glavni fokus vlasti u Atini su prava dece. Grčki mediji prenose da vlada ne smatra ovaj fenomen masovnim, već se usredsređuje na zaštitu ljudskih prava, posebno u smislu sprečavanja prisile.
Prema informacijama portala Protothema, grčka vlada je već sprovela pripremne radnje kako bi procenila stanje na terenu i puls javnog mnjenja. Ministar Plevris je otkrio u parlamentu da je njegova zamenica, Sevi Voludaki, sprovela istraživanje u prihvatnim centrima za migrante. Tokom razgovora sa ženama koje nose burke, došli su do zabrinjavajućih zaključaka. Iako je broj ovih slučajeva statistički mali, kvalitativna analiza ukazuje na to da mnoge žene, posebno maloletne devojčice, trpe pritisak da sakriju lice, strahujući od osude ili napada.
Ministarstvo migracija i azila razradilo je dva scenarija, koji su predstavljeni premijeru Kirijakosu Micotakisu, iako „zeleno svetlo“ još uvek nije dato. Prvi, blaži scenario podrazumeva zabranu nošenja burke isključivo u objektima pod kontrolom Ministarstva (migrantski kampovi) i školama, koja bi važila samo za maloletnike. Širi scenario bi obuhvatao sve javne službe, ali bi se takođe odnosio samo na maloletnice.
Ključni argument vlasti u Atini je pitanje slobodne volje, postavljajući pitanje da li se može smatrati da dete samostalno bira da pokrije lice, naročito kada to ne radi većina njegovih vršnjaka. Visoki izvor iz grčkog ministarstva naglašava da će devojke koje imaju slobodu da se oblače kako žele, bez prisile, lakše integrisati u društvo.
Grčka vlada je veoma oprezna kada je reč o pravljenju razlike između potpunog pokrivanja lica (burka/nikab) i obične marame (hidžab) koja ostavlja lice vidljivim. Ministar Plevris je jasno stavio do znanja da se rasprava ne vodi o marami, što je posebno osetljivo pitanje zbog muslimanske manjine u Trakiji, čiji je status regulisan Lozanskim ugovorom. Svaka neprecizna formulacija mogla bi se protumačiti kao udar na verske slobode manjine, što Atina želi da izbegne.
U tom kontekstu, vlasti razmatraju praksu drugih evropskih zemalja. Tanos Plevris je bio oprezan po pitanju obima i konačnog oblika moguće regulative, ističući da postoje različiti „modeli“. U Evropi postoje različite arhitekture propisa – od potpunih zabrana na javnim mestima do delimičnih zabrana u specifičnim okruženjima poput škola, javnih službi ili javnog prevoza.
U Francuskoj je zakonom iz 2010. godine zabranjeno nošenje odeće koja skriva lice na javnim mestima, uz izuzetke za zdravstvene, profesionalne i tradicionalne razloge. U Belgiji se zabrana odnosi na odeću koja pokriva lice u celosti ili delimično na javnim mestima. Danska je 2018. godine uvela zabranu pokrivanja lica, dok Holandija primenjuje delimičnu zabranu na javnom prevozu i obrazovnim ustanovama. Austrija je 2017. godine uvela zabranu pokrivanja lica na javnim mestima, dok je Bugarska 2016. godine izglasala zakon koji zabranjuje potpuno pokrivanje lica na javnim mestima.
Grčka vlada, s obzirom na sve ove aspekte, pažljivo gradi narativ oko zaštite individualnih prava žena i dece od prisile, a ne oko verskih polemika. Ova tema ostaje osetljiva i kompleksna, kako za vlasti, tako i za društvo u celini.
