Genetika igra značajnu ulogu u određivanju životnog veka čoveka, pokazalo je novo istraživanje koje sugeriše da geni mogu uticati na čak 55 procenata životnog veka. Ova studija, objavljena u naučnom časopisu „Science“, donosi nova saznanja o uticaju genetskih faktora na dužinu života i ukazuje na to da genetika ima veću težinu nego što se ranije smatralo.
Međunarodni tim istraživača koristio je podatke iz istraživanja blizanaca kako bi razdvojio spoljašnje uzroke smrti, poput nezgoda, ubistava i infekcija, od unutrašnjih bioloških faktora kao što su genetske mutacije i bolesti povezane sa starenjem. Ova metoda omogućila je preciznije procene uticaja genetike na životni vek i pokazala je da je taj uticaj značajno veći od ranije procenjenih 6 do 33 procenta.
Prema rečima glavnog autora studije, Bena Senhara sa Instituta Vejzman u Izraelu, rezultati istraživanja nisu slučajni. „Ako pogledate studije blizanaca o gotovo bilo čemu, otprilike 50 procenata osobina je nasledno. Isto važi i za starosnu granicu menopauze,“ istakao je Senhar. Ova otkrića ukazuju na to da genetika igra ključnu ulogu u određivanju mnogih osobina, uključujući i životni vek.
Profesor Morten Šeibje-Knudsen sa Univerziteta u Kopenhagenu dodao je da je novi pristup istraživanju „eliminisao spoljašnji šum“ i omogućio otkrivanje osnovne biologije starenja. Podseća da geni značajno određuju životni vek kod različitih vrsta, od kvasca koji živi samo 13 dana do kitova koji mogu da dožive više od 200 godina.
Iako genetika igra ključnu ulogu, stručnjaci upozoravaju da zdrav način života i dalje ima značajan uticaj na dužinu života. Senhar naglašava da, iako genetika može odrediti 55 procenata životnog veka, preostalih 45 procenata zavisi od ishrane, fizičke aktivnosti i životnih navika. Ovo ukazuje na to da pojedinci mogu značajno uticati na svoj životni vek kroz svoje izbore i ponašanje.
Studija takođe sugeriše važnost daljeg istraživanja zaštitnih gena koji mogu „produžiti život“. Ovi geni, uključujući FOXO3, APOE i SIRT6, mogu imati ključnu ulogu u zaštiti od hroničnih bolesti i doprinose dugovečnosti. Istraživači smatraju da bi dalja istraživanja ovih gena mogla otvoriti vrata novim strategijama za produženje života i poboljšanje zdravlja ljudi.
Zaključak istraživača je da dugovečnost najverovatnije zavisi od interakcije više gena, a ne od jednog „genu za sve“. Ova otkrića imaju potencijal da promene način na koji razumemo starenje i dužinu života, a takođe pokreću pitanja o tome kako možemo koristiti ova saznanja za unapređenje zdravlja i kvaliteta života.
U zaključku, istraživanje naglašava složenu prirodu starenja i ulogu genetike u određivanju životnog veka. Pored genetskih faktora, zdrav način života i dalje ostaje ključan za postizanje dugovečnosti. Ova saznanja mogu pomoći u razvoju novih pristupa i strategija za poboljšanje zdravlja i produženje životnog veka.
