BEOGRAD – Autorka Dragana Kanjevac izjavila je da je snimila dokumentarni film “Pele, Džaja i Slavka”, inspirisana izuzetnim talentom, nepokolebljivošću i hrabrošću Slavke Kanjevac, za koju je sport bio put ka emancipaciji i samospoznaji. Kanjevac je rekla Tanjugu da je Slavka Kanjevac bila golgeterka dva domaća fudbalska kluba “Sloge” i “Mašinca”, a da je vrhunac njene fudbalske karijere bio Evropski turnir u Francuskoj 1976. godine.
“To je bilo nezvanično prvenstvo Evrope. Treba imati u vidu da tada ženski fudbal nije bio razvijen, u Britaniji je, na primer, organizovanje ženskih utakmica bilo zabranjeno sve do 1971. godine“, podsetila je rediteljka. Kanjevac je istakla da je „Slavka tada proglašena najboljom golgeterkom turnira, zvali su je i Džordan i ‘mašina za golove”.
Na pitanje o nadimku Džaja, rediteljka i novinarka Kanjevac je otkrila da je Slavka tako bila prozvana još pre nego što je zaigrala u ženskim klubovima. “U Prokuplju je odlazila na treninge muškog kluba ‘Topličanin’, gde je igrala s dečacima. Oni su joj dali nadimak Džaja. A Pele, to je lik iz filma, Petra Simić Peki, koja je takođe igrala sa Slavkom u ‘Slogi’“, objasnila je Kanjevac.
Govoreći o vremenu kada je Slavka počinjala da se bavi fudbalom, Kanjevac je naglasila da okolnosti nisu bile nimalo povoljne za žene u sportu. „To je bila veoma tradicionalna sredina – odbijanja, pretnje, ‘muškobanjasta’, ideš negde po livadi iza kuće sa dečacima… Međutim, mene je povuklo da radim film njen izuzetan talent, nepokolebljivost i hrabrost i to što je terala svoje“, prisetila se Kanjevac.
Na pitanje kako je došla na ideju da snimi film „Pele, Džaja i Slavka”, čija se premijera očekuje na jesen, Kanjevac je rekla da je inicijalna iskra bila lična, a kasnije je prerasla u profesionalni projekat. “Mi smo sestre od strica, znala sam za njenu fudbalsku priču, ali više je to bila porodična. Sačuvala je polučasovni film ‘Pesnikinja u šesnaestercu’. Kada sam na Fejsbuku videla kako dribla, shvatila sam koliko je to neobično i vredno poštovanja“, navela je Dragana Kanjevac.
Filmu je pristupila potpuno profesionalno, uz prikupljanje arhive i dokumentacije, a na početku snimanja, ni ona, ni ekipa nisu znali gotovo ništa o fudbalu. „Moje lično iskustvo s loptom svelo se na jednu šaljivu utakmicu, gde smo, kao članice hora, igrale soprani protiv altova i posle pet minuta trčanja po poljani, bile na izmaku snage“, nasmejala se Kanjevac.
Prema njenim rečima, priča o Slavki je prerasla u priču o borbi žena za svoje mesto, kako u sportu, tako i u društvu. „Ona u filmu više puta ponavlja da nije padala na klišee: ‘Smejaće ti se ovaj, onaj…’, jer nikad nije odstupila. Za nju je fudbal bio sve – i put ka emancipaciji i način da pronađe sebe“, navela je autorka.
Kanjevac je istakla da je Slavka „igrala levo krilo, pa je dobila nadimak Džaja“, a „i dan-danas živi sport“. Upitana o vezi između novinarstva i dokumentarnog filma, Kanjevac je istakla da su temelji iz televizijskog rada neprocenjivi. “Nisam počela s dokumentarnim filmom na Fakultetu dramskih umentosti, već kao prirodan nastavak rada u medijima. Intervjui, rad sa ljudima, građenje atmosfere – sve to je bilo korisno“, prisetila se Kanjevac.
Prema njenim rečima, dokumentarni film „ide dublje, pokušavaš da dotakneš ono ispod površine, a najvažnije je znati slušati – i znati kada treba stati“. Kanjevac je ocenila da je savremeno novinarstvo izgubilo svoju izvornu misiju i da vestima danas nedostaje dubina i struktura. „Danas, kada pročitaš tekst na nekom portalu, često vidiš da to nije vest. Ne bih da vređam, to su neka deca kojima je tako rečeno, ali po tabloidima – vest nema glavu ni rep, to je neka pričica polulična ili prepričavanje sa Instagrama“, ocenila je autorka.
Kanjevac je naglasila da se sve svodi na odnos prema sagovorniku, priči i istini. “Televizija je timski rad, ali dokumentarni film je drugačiji – tu je svaki detalj važan. Moraš da budeš prisutan, priseban i empatičan. Da znaš da duboke stvari izraziš jednostavno, bez banalnosti i bez praznine“, zaključila je Kanjevac.
