Alija Balijagić osuđen je na 40 godina zatvora zbog teškog ubistva brata i sestre, Jovana (60) i Milenke Madžgalj (69), u Sokocu 25. oktobra prošle godine. Ova presuda doneta je u Višem sudu u Bijelom Polju, gde je suđenje privuklo značajnu pažnju javnosti.
Tužiteljka Vanja Rakonjac je na ročištu, održanom 5. novembra, istakla da su svi izvedeni dokazi potvrdili da je Balijagić počinio delo na način opisan u optužnici. Tokom izlaganja završnih reči, Rakonjac je naglasila da je Balijagić priznao krivicu, detaljno opisujući svoj postupak, te da je bio uračunljiv u trenutku izvršenja krivičnog dela, što je potvrđeno nalazima psihijatra i psihologa.
Prema izjavama, Balijagić je detaljno opisao kako je došao do kuće Madžgalja kada je pao mrak. Uzeo je betonski blok, postavio ga ispod prozora i popeo se na njega kako bi posmatrao žrtve. Kada je Jovan ustao da uzme daljinski od televizora, Balijagić je pucao u njega dok je bio bočno okrenut. Milenku je pogodio jer je pozvala policiju, a pucao je i u Jovana zbog toga što ga je, prema njegovim rečima, oterao od kuće govoreći mu da se „gubi“ i da ga više ne želi videti.
Tužiteljka Rakonjac je naglasila da je Balijagić delovao hladnokrvno i podmuklo, napadajući žrtve u trenutku kada su se osećale opušteno u svom domu, nesvesne da će doživeti napad. Njegovo ponašanje je ukazivalo na to da je imao direktan umišljaj da izvrši ubistvo.
Tokom suđenja, sprovedeno je i DNK veštačenje, koje je pokazalo da su tragovi Balijagića pronađeni na različitim mestima u kući, uključujući delove prozora, stakla, maramice na podu, fioci ladice i plastičnoj kanti sa sirom. Ovi dokazi su dodatno potvrdili njegovu umešanost u zločin.
Tužiteljka je zatražila najstrožu kaznu za Balijagića, navodeći da su svi dokazi jasno ukazivali na njegovu krivicu. Presuda od 40 godina zatvora je rezultat ozbiljnosti dela koje je počinjeno, kao i načina na koji je zločin izvršen. Ova presuda takođe predstavlja poruku da će pravosudni sistem ozbiljno tretirati ovakve teške zločine.
Slučaj Balijagića izazvao je široku reakciju u javnosti, posebno zbog brutalnosti zločina, koji je pogodio porodicu i zajednicu. U društvu se često raspravlja o problemima porodičnog nasilja i psihološkim faktorima koji mogu dovesti do ovakvih tragedija. Ovaj događaj ponovo otvara pitanje kako se društvo može bolje zaštititi od sličnih slučajeva i kako se može raditi na prevenciji porodičnog nasilja.
Za mnoge, presuda Aliji Balijagiću je olakšanje, ali i podsećanje na potrebu za jačim zakonima i većim resursima za pomoć žrtvama nasilja. Iz ove tragedije može se izvući pouka o važnosti prepoznavanja znakova nasilja u porodici i pružanju podrške onima koji su žrtve. Takođe, važno je raditi na edukaciji zajednice o ovim temama kako bi se smanjila mogućnost ponavljanja ovakvih strašnih zločina u budućnosti.
U svetlu svega ovoga, slučaj Alije Balijagića ostavlja dubok trag u društvu i podstiče na razmišljanje o tome kako se možemo boriti protiv nasilja i pružiti sigurnije okruženje za sve članove zajednice.
