Evropska unija (EU) postavila je ambiciozne ciljeve da do kraja decenije smanji zavisnost od zemalja poput Kine kada je reč o snabdevanju mineralima. Ova inicijativa dolazi usred rastućih geopolitičkih tenzija i borbe za resurse koji su ključni za savremenu tehnologiju, kao što su mikročipovi, solarni paneli i električni automobili. U tom kontekstu, EU se suočava s izazovima u održavanju konkurentnosti na globalnom tržištu mineralnih resursa.
Prema izveštajima, potražnja za određenim mineralima, poput litijuma, koji je ključan za proizvodnju baterija električnih vozila, naglo će porasti. Predviđa se da će potrebe za litijumom porasti čak dvanaest puta do 2030. godine, a do 2050. godine čak dvadeset jedan put. Ova zavisnost od spoljnog snabdevanja čini EU ranjivom, s obzirom na to da se 100% teških retkih zemnih elemenata uvozi iz Kine, dok 99% borona dolazi iz Turske, a 71% platine iz Južne Afrike. Osim toga, Kina je već počela da ograničava izvoz nekih minerala u EU, uključujući one koji su ključni za avio-industriju i poluprovodnike.
EU se oslanja na Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA), koji je usvojen u martu prošle godine, kako bi smanjila ranjivost svojih lanaca snabdevanja. Ovaj zakon ima za cilj da poveća eksploataciju minerala unutar Evrope i uspostavi partnerstva s „istovetnim“ zemljama bogatim resursima. Do sada je potpisano 14 sporazuma, uključujući one sa Srbijom, Australijom, Grenlandom, Čileom i Demokratskom Republikom Kongo.
Zakon definiše 34 materijala kao „kritične“, od kojih je 17 označeno kao „strateški“, uključujući litijum, grafit, nikal, kobalt, bakar i retke zemne elemente. Postavljeni su ambiciozni ciljevi: do 2030. godine EU treba da vadi 10% svojih strateških sirovina, prerađuje 40% i reciklira 25% godišnje potrošnje.
Iako recikliranje sirovina predstavlja atraktivnu opciju, stopa recikliranja u EU je još uvek niska zbog nedovoljno razvijenih tehnologija i visokih troškova. EU nastoji da prevaziđe ove prepreke smanjenjem administrativnih tereta i olakšavanjem pristupa finansijama, kao i skraćivanjem rokova za dobijanje dozvola za vađenje i preradu sirovina.
Međutim, ekološki problemi i lokalni otpori predstavljaju dodatne izazove. Na primer, planovi za vađenje litijuma u Portugalu naišli su na otpor lokalnih zajednica i ekoloških organizacija zbog straha od štete po životnu sredinu. Slični protesti dogodili su se i u Srbiji, gde su građani izrazili protivljenje otvaranju najvećeg rudnika litijuma u Evropi u dolini Jadar, što je izazvano sporazumom između EU i srpske vlade.
U međuvremenu, američki predsednik Donald Tramp preuzima sve agresivniji pristup u trci za mineralima, zahtevajući pristup mineralnim bogatstvima Ukrajine u zamenu za vojnu pomoć, kao i planove za „kupovinu“ Grenlanda radi kontrole njegovih resursa. EU se suočava s pritiscima da postigne slične sporazume u kontekstu globalne trke za mineralne sirovine.
U tom svetlu, postoje i moralni problemi u vezi s trgovinom mineralima iz zemalja pogođenih sukobima, gde prihodi od tih resursa često finansiraju oružane grupe i doprinose kršenju ljudskih prava. Na primer, Ruanda je nedavno postala tema zbog izveštaja o krijumčarenju minerala iz Demokratske Republike Kongo, što izaziva zabrinutost unutar EU u vezi s održivošću i etičkošću njihovih trgovinskih sporazuma.
EU trenutno preispituje svoje sporazume o mineralima s Ruandom nakon što su pobunjenici preuzeli kontrolu nad teritorijom u istočnom DRC-u, što je izazvalo međunarodnu osudu. Ove dinamike ukazuju na kompleksnost izazova s kojima se EU suočava u pokušaju da obezbedi stabilno i održivo snabdevanje mineralima, dok istovremeno pokušava da odgovori na ekološke i etičke zahteve.
