Sedmomesečni Panč, mali majmun koji je ostao bez majke, postao je viralna senzacija na društvenim mrežama nakon što se pojavio snimak na kojem čvrsto grli plišanu igračku, verujući da mu je to mama. Ovaj dirljiv trenutak ponovo je otvorio važno pitanje o emocionalnim potrebama životinja, posebno kada su u pitanju mladunci koji su ostali bez roditeljskog nadzora.
U snimku koji je dospeo u javnost, mali Panč neprestano se drži za plišanog medveda, tražeći u njemu utehu i sigurnost nakon gubitka majke. Ovaj prizor nas podseća na jedno od najznačajnijih istraživanja u istoriji psihologije, koje je sproveo američki naučnik Hari Harlou. Njegovo istraživanje o ulozi majčinskog dodira u razvoju primata promenilo je naše razumevanje veze između majke i deteta.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, Harlou je izveo seriju eksperimenata na rezus makaki majmunima, što je dovelo do preispitivanja tadašnjih naučnih stavova. Dotada se verovalo da se bebe vezuju za svoje majke prvenstveno zbog hrane koju im obezbeđuju. Međutim, Harlou je ukazao na potrebu za dodirom, emocionalnom sigurnošću i toplinom kao ključne aspekte u razvoju mladunaca.
U najpoznatijem eksperimentu, Harlou je odvojio novorođene majmune od njihovih bioloških majki i ponudio im dve veštačke „surogat“ majke. Jedna je bila napravljena od žice i drveta, dok je druga bila prekrivena mekim materijalom. Iako je „žičana majka“ bila izvor hrane, mladunci su provodili daleko više vremena uz meku, „krpenu“ majku, vraćajući se njoj čim bi se nahranili. Ovi rezultati jasno su pokazali da je „uteha dodirom“ bila važnija od same hrane.
Istraživanja su takođe pokazala da su mladunci koji su odrasli bez majke ili bez društvenog kontakta razvili ozbiljne poremećaje u ponašanju, uključujući izolaciju, strah i nemogućnost socijalne interakcije. Kada su se našli u nepoznatom okruženju, oni koji su imali barem „krpenu majku“ osećali su se dovoljno sigurnima da istražuju, dok su oni bez ikakve figure za vezivanje ostajali paralizovani od straha.
Slika malog Panča koji grli plišanu igračku može se smatrati savremenim potvrđivanjem Harlouovih zaključaka. Njegova potreba za toplinom i emocionalnim „utočištem“ ukazuje na duboku ukorenjenost ovih potreba kod svih sisavaca. Zbog toga su zaposleni u zoološkom vrtu odlučili da Panču daju plišanu igračku, s ciljem da mu pruže neku vrstu emocionalne podrške.
Čuvari su primetili da je Panč imao poteškoća sa socijalizacijom sa ostalim majmunima. Kako bi mu pomogli da se nosi sa anksioznošću i osećajem usamljenosti, dobio je plišanog orangutana kao „objekat utehe“. Ova odluka ukazuje na to koliko je važno stvoriti emocionalno sigurno okruženje za životinje koje su pretrpele gubitak.
Više od 70 godina nakon Harlouovih prvih eksperimenata, nauka i dalje potvrđuje da je veza roditelj-deteta ključna za zdrav razvoj, ne samo kod ljudi, već i kod drugih primata. U svetu gde su mnoge životinje ostavljene bez roditeljske brige, poput Panča, važno je da razumemo i priznamo značaj emocionalne povezanosti i podrške koja može drastično uticati na njihov razvoj i dobrobit.
Panč je tako postao simbol potrebne empatije i brige za sve životinje, podsećajući nas na to koliko je važno pružiti ljubav i podršku onima koji su izgubili svoje roditelje. U današnjem svetu, gde se često zaboravljaju emocionalne potrebe životinja, slučaj malog Panča može biti poziv na akciju za sve nas da se brinemo o njihovom blagostanju i pružimo im sigurnost i ljubav koju zaslužuju.
