Knežević, predsednik DNP-a, nedavno je podelio svoja zapažanja o bivšem predsedniku Crne Gore, Milu Đukanoviću, ističući da Đukanović uživa u životu i da se ne obazire na političke turbulencije koje su ga pratile u poslednjim godinama. Prema Kneževićevim rečima, Đukanović se aktivno bavi unucima, čak ih je obradovao malim džipovima, a on sam se trudi da ostane u formi, čak i brži od vozila dok trči za decom.
Knežević je sarkastično primećivao da bi on lično, nakon svih suđenja i fizičkih napora, teško mogao da trči, naglašavajući razliku između Đukanovićeve vitalnosti i svojih mogućnosti. „Verujte, sad da potrčim 30 metara, posle svih ovih suđenja i svega ovoga, ispala bi mi oba kolena,“ rekao je Knežević, dodajući da Đukanović čak uživa u večernjim programima sa popularnim pevačicama kao što su Nataša Bekvalac i Aleksandra Prijović.
U istom razgovoru, Knežević je kritikovao crnogorske političare koji, prema njegovim rečima, često putuju u Beograd, posebno tokom praznika i vikenda. On je ukazao na ironiju da mnogi od onih koji se zalažu za nezavisnost Crne Gore, u stvari, uživaju u životu u Beogradu, šetajući Knez Mihailovom ulicom i posmatrajući sportske događaje, posebno utakmice Crvene zvezde i Partizana.
Knežević je primetio da se ti političari, kada ih uhvate novinari, trude da se opravdaju i prikriju svoju prisutnost u Beogradu. „Uživaju u Beogradu, gledaju Crvenu zvezdu i Partizan, a kad ih uhvate kamere, onda bace neku kesu kikirikija na glavu, da ne bi morali da se pravdaju po Podgorici što su bili u Areni,“ rekao je on, ukazujući na licemerje i dvostruke standarde među crnogorskim političarima.
Ova izjava Kneževića može se posmatrati kao refleksija trenutne političke situacije u Crnoj Gori, gde su odnedavno prisutne tenzije i podeljenosti među političkim akterima. Đukanović, koji je bio na čelu Crne Gore dugi niz godina, suočava se sa brojnim izazovima, ali izgleda da se ne obazire na to dok uživa u životu.
Takođe, Knežević je ukazao na sveprisutnu frustraciju građana prema političarima koji se ponašaju kao da su iznad običnog naroda. Njegova kritika može biti odraz sve većeg nezadovoljstva među građanima Crne Gore, koji se osećaju prevareni od strane onih koji bi trebali da ih predstavljaju.
U današnje vreme, kada se čini da su političke podele dublje nego ikada, teško je zamisliti da bivši lideri, poput Đukanovića, uspevaju da se distanciraju od političkog haosa i žive svoj život punim plućima. Bez obzira na to što se dešava u političkom prostoru, njihova lična sreća i uživanje u svakodnevnim aktivnostima često se ne poklapaju sa stvarnošću običnog čoveka.
U ovoj situaciji, Kneževićev opis Đukanovića kao nekoga ko uživa u životu može se shvatiti kao izazov za sve one koji se bave politikom u Crnoj Gori. Da li je moguće da politikanti, uprkos svojim obavezama, pronađu radost u malim stvarima, ili su oni zauzeti borbom za moć i kontrolu? Knežević očigledno smatra da se Đukanović može osloboditi tih briga, dok drugi političari ne uspevaju da se distanciraju od svoje političke sudbine.
Sve u svemu, Kneževićeva izjava pruža zanimljiv uvid u život bivšeg predsednika i trenutnu političku klimu u Crnoj Gori, ističući kontraste između ličnog zadovoljstva i javne odgovornosti.
