Dan osnivanja prestonice Cetinje obeležen je kontroverznim izjavama gradonačelnika Nikole Đuraškovića, koji je poručio da ne postoji mogućnost obnove kapele na Lovćenu. Njegoš i njegova zavetna crkva na Jezerskom vrhu predstavljaju simbol crnogorske kulture i identiteta, ali u ovom trenutku lokalna vlast na Cetinju te vrednosti doživljava kao potencijalno sredstvo za ostvarivanje „tuđih interesa“, što se očigledno odnosi na Srbiju.
Đurašković je istakao da pitanje kapele Krađorđevića na Lovćenu nije samo lična stvar ili individualna interpretacija, već duboko političko i istorijsko pitanje. Ova izjava ukazuje na to da se kroz obnovu kapele može pokušati promeniti istorijska istina i da bi to moglo dodatno destabilizovati već napetu situaciju u Crnoj Gori. On je naglasio da svaka izjava o obnovi kapele, čak i kada se upakuje u versku ili kulturnu retoriku, mora biti prepoznata kao pokušaj provociranja i oživljavanja narativa koji su Crnoj Gori već naneli veliku štetu.
Uprkos ovakvoj retorici, nedavno je objavljen zbornik radova pod nazivom „Kapela na Lovćenu,“ koji je izdat od strane Izdavačko-informativne ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske „Svetigora“ i Instituta za srpsku kulturu iz Nikšića. Ova knjiga je objavljena u povodu tri važna jubileja: 180 godina od gradnje, 100 godina od obnove lovćenske crkvice i 180 godina od objavljivanja Njegoševe „Luče mikrokozme.“ Zbornik sadrži brojne tekstove, među kojima se izdvaja i tekst blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija „Oprati sramotu,“ gde se poziva na vraćanje kapele na njeno mesto.
Amfilohije je u svom tekstu naglasio da je jasno svakom razumnom čoveku da crkvica Svetog Petra Cetinjskog mora biti vraćena, kao i da je sramota za društvo u Crnoj Gori da ne opere tu sramotu sa svog obraza. Njegove reči o potrebi vraćanja kapele i krovnog dela Crne Gore odražavaju duboku emocionalnu i kulturnu povezanost sa tim mestom.
Jovan Markuš, publicista i bivši predsednik Opštine Cetinje, ukazao je na istorijske greške koje se često koriste u javnim narativima. On je kritikovao rukovodstvo Cetinja i medije koji tvrde da je Cetinje osnovano 4. januara 1484. godine, naglašavajući da je tačan datum 1482. Takođe, Markuš je napomenuo da je povelja o osnivanju Cetinjskog manastira izdata 1485. godine, što dodatno komplicira istorijsku percepciju.
Mitropolit Amfilohije je takođe istakao da je važno stvoriti povoljne uslove za obnovu kapele, naglašavajući da je „klima prisutna“ i da je potrebno delovati na najbolji mogući način, bez gneva. Međutim, kako su pokazali događaji, takva klima nije stvorena, a njegov san o vraćanju krsta na Lovćen ostao je neispunjen.
Cetinje, kao istorijska prestonica Crne Gore, nosi težak teret prošlosti. Vezano je za mnogo bitnih ličnosti, događaja i tradicija koje oblikuju nacionalni identitet. Dok se većina Crne Gore ponosi svojim nasleđem koje uključuje Lovćen i Njegoša, postoje i oni koji se protive tim simbolima, smatrajući ih preprekama za modernizaciju i nacionalnu koheziju.
S obzirom na trenutne tenzije, pitanje obnove kapele na Lovćenu ne može se posmatrati samo kao kulturna inicijativa, već kao deo šireg političkog diskursa koji se vodi između različitih nacionalnih identiteta u Crnoj Gori. Ova situacija zahteva delikatnu ravnotežu između očuvanja tradicije i izgradnje budućnosti koja će uključivati sve segmente društva.
