I u malom mestu Železara EPCG, gde je Živko Nikšić radio, zavladala je tišina nakon tragičnog gubitka koji je pogodio dve porodice. Živko je bio poznat kao miran mladić, čije je prisustvo ostavljalo utisak na sve koji su ga poznavali. Njegova smirenost i predanost poslu bili su samo neki od razloga zbog kojih su ga kolege volele i poštovale. U trenucima tuge, prijatelji su se okupili da odaju počast njemu i njegovoj maloj ćerki Viktoriji.
Ivan Vujović, jedan od Živkovih prijatelja, nije mogao da sakrije suze dok je govorio o tragediji koja je zadesila njihovu zajednicu. U njegovim rečima čula se duboka bol i osećaj bespomoćnosti. „Kako pronaći reči koje bi opisale malu Viktoriju?“ pitao je. Njegova retorika nije bila samo o gubitku dvaju života, već i o tome kako se nositi s tugom koja je preplavila sve njih. „Nema tih reči koje mogu danas utešiti majku male Viktorije, ohrabriti đeda i babu,“ dodao je, ističući koliko je teško pronaći utehu u ovakvim trenucima.
Viktorija, kao mala devojčica, nosila je sa sobom osmeh koji je mogao da osvetli i najtmurniji dan. „Taj mali anđeo je otišao da osvetli nebo iznad nas,“ rekao je Vujović, naglašavajući koliko je njen gubitak težak za sve koji su je poznavali. Slika malene Viktorije, sa njenim nevinim osmehom, ostaviće večno sećanje na ono što je mogla da postane.
U svojoj emotivnoj poslanici, Vujović se osvrnuo na Živkov karakter. „Dragi Živko, kako su te poznavali željezarci, zašto? Jedno veliko zašto?“ upitao je, ukazujući na pitanje koje se postavlja nakon gubitka voljene osobe. Ovaj trenutak je bio prilika za prijatelje da razmisle o svemu što su znali o Živku, o njegovom osmehu koji je često prikrivao unutrašnje borbe.
Vujović je takođe govorio o napetostima koje su se mogle skrivati ispod površine. „Očigledno je da iza toga gorostasa i osmeha bilo nerešivih problema,“ rekao je, ukazujući na to kako često nemamo predstavu o unutrašnjim borbama drugih. „Nerešivi problemi za tebe i odlučio si da ih rešiš sa jednim problemom koji nije rešenje – smrću,“ dodao je, izražavajući osećaj gubitka i frustracije zbog Živkovog izbora.
Ovaj tragičan događaj postavlja važna pitanja o mentalnom zdravlju i potrebama podrške u zajednicama. Mnogi su ostali zatečeni činjenicom da je neko koga su svi znali kao vesele i ljubazne osobe mogao da se suočava s tako teškim problemima. Ova situacija je podstakla razgovore o važnosti otvorene komunikacije i potrage za pomoći kada je to potrebno.
Na kraju, okupljanje prijatelja i porodice na ovom emotivnom događaju ukazuje na snagu zajednice. U trenucima tuge, oni su se okupili da pruže podršku jedni drugima, da šire ljubav i razumevanje u teškim vremenima. Vujović je, govoreći u ime svih radnika Železare, izrazio želju za oproštajem i razumevanjem, naglašavajući da su svi ljudska bića koja se bore sa svojim demonima.
U ovakvim trenucima, važno je da se setimo da nismo sami. Podrška zajednice može biti ključna u prevazilaženju tuge i bola. Ovaj tragični događaj nas podseća na krhkost života i značaj međusobne podrške. U svetu koji često deluje hladno, toplina prijateljstva i ljubavi može nas voditi ka ozdravljenju.
