Lider Slobodne Crne Gore, Vladislav Dajković, nedavno je najavio inicijativu za izmeštanje spomenika Josipu Brozu Titu iz Podgorice na Cetinje. Ova vest izazvala je različite reakcije među odbornicima vlasti i opozicije. Gradonačelnik Podgorice, Saša Mujović, odmah je izrazio protivljenje ovoj inicijativi, naglašavajući da ne beži od svoje prošlosti i tradicije. On je istakao da je Tito deo realnosti bivše SFRJ i Crne Gore, te da je to nešto što se ne može ignorisati ili prekrajati.
U svom saopštenju, Mujović je rekao: „Nikada ne bežim od sebe, svoje prošlosti, tradicije. Ja sam to što sam, moj grad je to što jeste, moja država je to što jeste i što je bila i ja to ne mogu ulepšati.“ On je takođe dodao da je Podgorica nekada nosila naziv Titograd, što dodatno potkrepljuje njegovu tvrdnju o značaju Tita za ovaj grad. Gradonačelnik je naglasio da će se protiviti bilo kakvom prekrajaju istorije, bez obzira na to kako će se glasanje u lokalnom parlamentu odvijati.
Dajković, s druge strane, smatra da iako će biti teško realizovati njegovu inicijativu, borba za nju vredi. On je u izjavi za „Novosti“ rekao da će zajedno sa odbornikom Bobanom Radevićem predložiti gradonačelniku Mujoviću da se postojeći spomenik Titu, koji je podignut u Podgorici 2018. godine, pokloni prestonici Cetinje. „Spremni smo da snosimo sve troškove transporta, a verujem da današnje Cetinje zaista zaslužuje Titov spomenik,“ poručio je Dajković.
Ova debata o spomeniku Titu nije samo lokalni problem, već odražava širu diskusiju o identitetu i nasleđu u Crnoj Gori. Tito, kao ključna figura u istoriji bivše Jugoslavije, izaziva podeljena mišljenja. Dok neki smatraju da je njegov doprinos bio značajan, drugi ga vide kao simbol prošlih konflikata i podela. Ovakve rasprave često podstiču emocionalne reakcije i predstavljaju izazov za političke lidere koji pokušavaju da balansiraju između različitih stavova unutar društva.
U Crnoj Gori, gde se istorija i identitet često prepliću sa savremenim političkim temama, ovakvi potezi mogu imati značajan uticaj na društveno-političku klimu. Dok jedna strana želi da očuva spomenik kao simbol zajedničke prošlosti, druga strana se zalaže za njegovu relokaciju kao način da se distancira od kontroverzne prošlosti.
Pitanje spomenika Titu takođe otvara širu diskusiju o tome kako društva obeležavaju svoju istoriju i koje figure smatraju dostojnim sećanja. U mnogim slučajevima, spomenici i njihovo značenje postaju predmet političkih borbi, gde se različite ideologije sukobljavaju. U ovom kontekstu, inicijativa Dajkovića može se posmatrati kao pokušaj da se promene narativi o prošlosti i da se stvori novo značenje za generacije koje dolaze.
S obzirom na to da se crnogorsko društvo suočava sa brojnim izazovima, uključujući ekonomske, političke i društvene tenzije, ovakvi simboli postaju još važniji. Kako se građani suočavaju sa svakodnevnim problemima, i dalje je ključno kako će se sećati svoje prošlosti i koje vrednosti će prenositi na buduće generacije.
Ova situacija takođe naglašava potrebu za dijalogom i razumevanjem među različitim grupama u društvu. Umesto da se fokusiraju na podelu, politički lideri i građani bi trebalo da rade na izgradnji zajedničkog identiteta koji uključuje sve aspekte crnogorske istorije, uključujući i kontroverze. Na taj način, Crna Gora može pronaći put ka pomirenju i zajedničkom razumevanju, umesto da se bori sa nasleđem koje i dalje izaziva tenzije.
