Svake godine u oktobru, nekoliko naučnika budi se u uzbuđenju kada primaju telefonski poziv koji im saopštava da su osvojili Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, fiziku ili hemiju. Zatečeni i pospani, oblače košulje preko pidžama i pripremaju se za video poziv sa Stokholmom, pokušavajući da u samo nekoliko minuta objasne svoja životna istraživanja pred medijima širom sveta.
Nobelove nagrade, koje su prvi put dodeljene 1901. godine, i dalje izazivaju veliku pažnju, ali se postavlja pitanje koliko su one zaista relevantne u savremenom svetu. Iako pomažu u popularizaciji naučnih dostignuća, postoji sumnja da one mogu dati iskrivljenu sliku o procesu otkrića, favorizujući nauku iz SAD-a i Evrope, kao i muške naučnike.
Ideja iza Nobelovih nagrada proizašla je iz testamenta Alfreda Nobela, pronalazača dinamita, koji je želeo da nagradi izuzetna naučna dostignuća onih koji su „tokom prethodne godine najviše doprineli čovečanstvu“. Ove nagrade predstavljaju prekretnicu u naučnom napretku, prepoznajući doprinos naučnika koji su omogućili zaštitu miliona ljudi od teških infekcija, kao što su vakcine protiv kovida-19, ili izum energetskih LED svetala.
Nobelove nagrade su često viđene kao vrhunac naučnih otkrića, ali se postavlja pitanje da li one zaista inspirišu mlade ljude da se bave naukom. U nekim zemljama, kao što je Indija, medijsko izveštavanje o Nobelovim nagradama je intenzivno, što može pobuditi interesovanje za STEM oblasti, ali mnogi učenici ne teže osvojenju Nobelove nagrade kao motivaciji za ulazak u nauku.
U prvim godinama dodele Nobelovih nagrada, one su uglavnom pripadale individualnim „gospodinima naučnicima“, kao što su Albert Ajnštajn i Raderford. Pol Marije Kiri je bio izuzetak, ali je ona dobila dve Nobelove nagrade, čime je postavila standarde za buduće žene u nauci. Nažalost, većina dobitnika Nobelove nagrade su muškarci, a manje od 15% su žene, što ukazuje na nedostatak raznolikosti u ovom prestižnom priznanju.
Osim toga, većina dobitnika dolazi iz zemalja kao što su SAD, Velika Britanija i Nemačka, dok su dobitnici iz drugih delova sveta, poput Kine ili Indije, veoma retki. Prema nekim kritikama, Nobelove nagrade su često politički obojene i favorizuju institucije koje su već postigle značajnu reputaciju, što može dodatno pogoršati nejednakost u nauci.
U savremenim istraživanjima, naučna otkrića se često ostvaruju kroz saradnju stotina istraživača iz različitih oblasti, što ukazuje na to da nauka nije poduhvat jednog pojedinca, već zajednički napor. Iako se danas Nobelove nagrade dodeljuju više naučnicima, često se zaboravlja na hiljade drugih istraživača i tehničara koji su učestvovali u istraživanju.
Nobelove nagrade mogu da igraju značajnu ulogu u popularizaciji nauke, ali postoji potreba za većom raznolikošću i inkluzivnošću u procesu dodele ovih nagrada. Učenje o naučnim dostignućima i značaju timskog rada može pomoći u oblikovanju budućih generacija naučnika koji će se boriti za jednakost i pravdu unutar naučne zajednice.
Na kraju, važno je razumeti da su naučna otkrića rezultat timskog rada i saradnje, a Nobelove nagrade treba da budu priznanje za kolektivni trud, a ne samo za pojedinačne genijalce. U vremenu kada se svet suočava sa brojnim izazovima, od klimatskih promena do zdravstvenih kriza, zajednički rad i raznolikost u nauci postaju još važniji.
