Predloženi zakon o trobojci kao narodnoj i istorijskoj zastavi, koji je Demokratska narodna partija Milana Kneževića uputila u skupštinsku proceduru, izaziva veliku pažnju u Crnoj Gori. Ovaj zakon bi mogao da dobije „zeleno svetlo“ u parlamentu ukoliko se postigne saglasnost unutar parlamentarne većine, što zahteva 41 glas. To podrazumeva podršku poslanika Pokreta Evropa sad, Nove srpske demokratije, Demokrata i Socijalističke narodne partije.
Jovan Markuš, publicista i bivši predsednik Opštine Cetinje, ističe da su današnji državni simboli Crne Gore rezultat falsifikata i stvaranja lažne istorije. On naglašava da istorijske činjenice ne mogu biti promenjene jer postoje materijalni dokazi koji ih potkrepljuju. Tokom knjaževine i kraljevine Crne Gore postojale su tri vrste civilnih zastava: narodna trobojka bez aplikacija, dvorska trobojka sa državnim grbom i zastava suverena. Markuš objašnjava da je trenutna zastava Crne Gore nekadašnji vojni alaj barjak, uz bele orlove ofarbane u žuto, a da najviše sličnosti ima sa zastavom kopnenih snaga Rusije.
Decenijama, državni simboli su delili pravoslavni narod u Crnoj Gori. Na svadbama, jedni svatovi nose zvaničnu crnogorsku zastavu, dok drugi biraju trobojku. Ova podela se odražava i na kape, gde se stare kape sa četiri „S“ još uvek koriste, dok su one posle referenduma često ukrašene novim grbom ili petokrakom. U Nikšiću se desio neobičan događaj kada su mladenci na svadbi umesto državne zastave ili trobojke izložili zastavu Jamajke, što dodatno oslikava komične situacije koje su se desile nakon obnove nezavisnosti i uvođenja novih simbola.
Markuš ukazuje na to da niko nije objasnio ko je stvorio ovu „kompilaciju“ ili, bolje rečeno, krivotvorenje alaj barjaka. Prema njegovim rečima, krivotvorenje grba i himne takođe je deo tog procesa. Stvorena je verzija grba Vojislavljevića koji nije postojala, a osnovana je na štitu Svetog Đorđa sa jednog novčića, što predstavlja čisti falsifikat.
Od obnove nezavisnosti 2006. godine, kada su uvedeni novi simboli, dešavale su se i komične situacije. Na primer, jednom prilikom je pogrešna zastava Crne Gore podignuta ispred sedišta NATO-a u Briselu, a to su primetili tadašnji državnici koji nisu reagovali.
Ova situacija pokazuje kako simboli i njihova upotreba mogu biti izvor sukoba i nesuglasica unutar jednog naroda. U Crnoj Gori, simbolika zastave ne predstavlja samo nacionalni identitet, već i političke tenzije koje traju već decenijama. Naime, pitanje identiteta i pripadnosti u Crnoj Gori se često prelamaju kroz prizmu simbola, a ova nova inicijativa može dodatno zakomplikovati postojeće tenzije.
Reakcije javnosti na predloženi zakon o trobojci su podeljene. Dok neki smatraju da je vraćanje trobojke kao narodne zastave nužno za očuvanje istorijskog identiteta Crne Gore, drugi ga vide kao pokušaj političkog manipulativnog delovanja u cilju stvaranja dodatnih podela među stanovništvom.
U tom kontekstu, predstojeće rasprave u parlamentu će biti ključne za budućnost državnih simbola u Crnoj Gori. Ukoliko zakon prođe, to će biti signal za jačanje nacionalnog identiteta koji se oslanja na tradiciju i istoriju. S druge strane, neuspeh zakona može dodatno produbiti postojeće podele i otežati uspostavljanje jedinstvenog nacionalnog identiteta.
U svakom slučaju, pitanje simbola i identiteta ostaje centralno za razumevanje savremenih političkih i društvenih tokova u Crnoj Gori, a predloženi zakon o trobojci može biti samo jedan od mnogih koraka u tom kompleksnom procesu.
