Bili su ponos Vojske Jugoslavije. U najtežim vremenima za zajedničku državu SRJ, kada je NATO delovao po Srbiji i Crnoj Gori, pripadnici Sedmog bataljona vojne policije stali su u odbranu svoje otadžbine i naroda. Ovi heroji su, međutim, postali žrtve državnog aparata pod vođstvom Mila Đukanovića, koji su ih etiketirali kao „državne neprijatelje“ i pristalice „velikosrpske politike“. Ova stigmatizacija traje i danas, uprkos tome što su 2002. godine njihove aktivnosti prekinute od strane tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice.
Petar Vuković, jedan od junaka tog vremena, obratio se saborcima na njihovom prvom okupljanju u Podgorici od osnivanja bataljona 1999. godine. Njegove reči „Živi smo! I još trajemo!“ oslikavaju njihov duh i odlučnost. Vuković se osvrnuo na godine tišine i borbe protiv lažnih etiketa koje su im stavljane. Istakao je da su pripadnici bataljona ponosni na svoje nasleđe i da su im dosijei otvoreni za svaku proveru, poručujući vlastima da su spremni da dokažu svoju čestitost i odanost.
Na skupu su se prisetili i svojih preminulih saboraca, a posthumno su uručene zahvalnice članovima njihovih porodica. Jedna od ovih plaketa pripala je Ljubiši Mrdaku, heroju koji je izgubio život braneći poštu od naoružanih razbojnika. Njegov sin Andrija primio je plaketu sa ponosom, simbolizujući trajnu povezanost između prošlih i sadašnjih junaka.
Pripadnici Sedmog bataljona dolazili su iz različitih krajeva Crne Gore, jedinstveni u stavu da moraju da se izbore sa zaboravom i lažima koje ih prate. Njihov komandant, pukovnik Jovan Šušić, izrazio je radost što su se ponovo okupili i naglasio da su oni ponos nacije i vojske. Šušić je govorio o izazovima s kojima se suočavao prilikom formiranja bataljona, naglašavajući da su uspeli da izgrade profesionalnu i časnu jedinicu.
Setio se kako je 1999. godine došao u Podgoricu bez ikakvih resursa, sa samo jednom knjigom, i kako je kroz rad i obuku izgradio jedinicu koja je bila sposobna da se suoči sa izazovima koje je nosio rat. Potpisivanje Vojno-tehničkog sporazuma 9. juna 1999. godine označilo je kraj NATO agresije na SRJ, ali je, nažalost, neprijateljstvo prema vojnicima i njihovoj jedinici nastavilo.
Šušić je ukazao na to da su mračne snage uspele da označe vojnike kao neprijateljske, a takođe i njihovu Crkvu. I pored mnogih teškoća, bataljon je uspeo da ispuni svoju misiju. Njegova reč o borbi za pravdu i čast vojnika bila je inspirativna za sve prisutne.
Skup je bio obeležen patriotskim pesmama i sećanjima na slavne dane. Dogovoreno je da se naredni skup održi u Nikšiću 2027. godine, čime su se učvrstile veze između članova bataljona i njihovih porodica.
Bivši režim Mila Đukanovića pokušao je da omalovaži ulogu Sedmog bataljona, koristeći antisrpske medije da im pripišu razne zlodela. Iako su bili optuživani, nijedna od tih optužbi nikada nije dokazana. Mnogi su prošli kroz torturu i pritisak, ali su uspeli da opstanu i zadrže svoje dostojanstvo.
Njihovo jedinstvo i snaga su se jasno videli tokom okupljanja. Na kraju, pripadnici Sedmog bataljona su pokazali da su ponosni na svoju prošlost i da se ne boje budućnosti. Njihova odlučnost da ostanu zajedno i da se bore protiv zaborava i neistina svedoči o snazi ljudskog duha u vremenima krize. Ovaj skup nije bio samo proslava prošlosti, već i poruka budućim generacijama o značaju časti, odanosti i hrabrosti.
